Trudna Ostavljena Prijateljica
Kada je Vanja bila pozitivna, ali bez simptoma, na Covid, oboma nam je bilo veoma teško jer je morala da se izoluje. Grlili smo se i ljubili svako veče, a sada nismo mogli. Činio sam šta sam mogao za nju, ali oboje smo znali da ono što zaista želimo je da budemo jedno drugom u zagrljaju.
***
Boravio sam u malom stanu u prizemlju dosta loše održavane zgrade. Na ostalim spratovima živelo je šest samaca koji su mogli da priušte samo niske kirije za smeštaj ispod standarda. Vanja je takođe bila u prizemlju, bila je medicinska sestra u našoj lokalnoj bolnici koja je radila sa pacijentima Covid-a dok nije i sama bila pozitivna i morala je da se samoizoluje.
Ja sam, ili bolje rečeno, donedavno sam bio menadžer pripravnik sa malom nekom platicom, ali sam tek završio obuku i praktično preko noći postao sam menadžer sa drastično povećanom platom. Sada sam mogao da priuštim bolji smeštaj za sebe. Ali nisam počeo osbiljno da tražim stan jer sam znao da sam Vanji potreban.
Kada je Vanjin period izolacije završio, nije mogla da se vrati na posao. Bila je u poslednjem mesecu trudnoće, a otac je bio bolnički administrator koji je već bio oženjen. Nije priznao Vanji da je oženjen sve dok ona nije bila u poodmakloj trudnoći i očekivao je da će se ona udati za njega za nekoliko nedelja.
Njegova supruga je pokrenula brakorazvodnu parnicu i on je otpušten sa posla. Na kraju nije želeo da se oženi Vanjom koju je napustio. Vanja je plakala danima na mom ramenu, jer sam pokazao više brige i obzira prema njoj od bilo koga.
Taj petak je počeo sjajno za mene. Porodični advokat mi je rekao da imam značajno nasledstvo i neke lične stvari od svoje bake koja je umrla pre dva meseca. Upravo su mi rekli da je moja obuka uspešno završena i da ću u ponedeljak biti menadžer, uz platu menadžera. Hteo sam da izađem da proslavim kada je pokucala na vrata mog stana.
Čim sam video Vanjino lice, samo sam raširio ruke. Prihvatila je zagrljaj i jecala uz moje rame. Na kraju, uz šoljicu čaja dok mi je sedela u krilu, pokazala mi je mejl koji joj je poslat. Taj smrad joj je rekao da je oženjen, da je otpušten i da je već bio u kući svojih roditelja dve stotine kilometara daleko. Nije želeo da je vidi. 
“Volela sam ga”, rekla je Vanja. „Trebalo je da se venčamo. Ali on me je izdao. Trudna sam u šestom mesecu. Kada se beba rodi, neću moći da radim. Htela sam da budem domaćica, a sada ću da budem nezaposlena samohrana majka. Htela sam da pobegnem iz ovog jebenog mesta, ali sada ću ostati ovde godinama…”
Šta sam mogao reći? Bila je sve to istina. Vanja možda čak neće moći da priušti ni nisku kiriju svog sadašnjeg stana. Samo sam je grlio i ljubio dok je ona buncala. Vanja je potapšala svoj sve veći stomak. “On me prvo jebeo”, rekla je. “A sad me je sjebao. Pretpostavljam da mogu da tražim izdržavanje, ali on će biti nezaposlen i osramoćen i verovatno neće moći da dobije posao koji bi mu bio dovoljno plaćen da izdržava mene i bebu. Moji roditelji su daleko i nemaju mnogo, sigurno ne dovoljno da sebi priušte da se brinu o meni i bebi. Sve što imam je jedan prijatelj, ti Veljko, moj prijatelj.”
“Ali kao prijatelj Vanja, neću te napustiti. Šta god da mogu ja ću učiniti. Iako to nije mnogo.”
Vanja se privila uz mene. „Veljko, samo što te imam pored sebe, znajući da ćeš, ako želim da plačem, biti tu za mene, to je najveća sreća. Izgleda da si ti jedina razumna stvar u mom depresivnom svetu.“
“Vanja? Trebao sam da se iselim uskoro…” Lice joj je utihnulo. “…ali ne sada. Potreban sam ti mnogo više nego što meni treba novi stan. Ostajem tu za tebe.”
„Učinićeš to za mene Veljko? Volela bih da mogu da kažem da te volim zbog toga. Ali ne mogu. Moja ljubav je umrla danas sa tim mejlom. Ne osećam ništa, baš ništa, osim tvoje ruke oko mene. Mogu li da dođem da te vidim svako veče?”
“Naravno da možeš Vanja.” Rekao sam.
***
Od te večeri, sve dok Vanja nije bila pozitivna na Covid-u i morala da se izoluje, svake večeri sam imao divnu ženu koja mi je sedela u krilu i njen stomak je rastao. Većinu vremena smo se samo grlili, ali ponekad bi me ona poljubila. Uživao sam u njenom društvu, ali sam znao da sam njena emotivna podrška. Kad god bi neko od njenih pacijenata sa Covidom umro, Vanja bi plakala po meni.
Znao sam da sam joj potreban, mnogo više nego meni ona, ali sam svaki dan uživao u fizičkom kontaktu. Njena izolacija je bila teška za nju, ograničena na mali stan, ali smo često razgovarali telefonom i ja sam joj kupovao namirnice, ostavljajući ih ispred vrata njenog stana pre nego što sam pozvonio da se najavim.
Kada se njen period izolacije završio, mislim da me je samo veličina njenog stomaka spasila da me Vanja ne „siluje.“ Bila je svuda po meni jer joj je nedostajalo fizičko uveravanje koje sam joj davao. Ali tada se desilo.
***
Jedne večeri ona je došla samo u svojoj spavaćici. Ispod je imala jasno vidljiv beli donji veš. Sva je sijala a njen stomak joj je davao dodatnu erotičnost. Gledao sam je zbunjen… i napaljen. Ona je legla pored mene, razdvojila noge pokazujući mi svoje prelepe butine i skrivenu pičkicu. Na gačicama je bila mokra mrlja od njenih sokova.
„Veljko… mislim na tebe ceo dan. Oseti kako sam mokra.“ – moju ruku je uzela i spustila je na svoje tople mokre gaćice.
Progutao sam pljuvačku i protrljao je nežno, gledajući je u oči.
„Jesi li sigurna u ovo?“
„Veljko, okusi me…“ – rekla je po prvi put koristeći umiljati seksi glas.
Spustio sam se i ljubio joj butine, približavajući se toplini njene pičke. Njena oplođena pica je zračina predivnom aromom. Kada sam pomerio gaćice u stranu ugledao sam uredno dlakavu vaginu sa usminama debelim natečenim i blago razmaknutim. Otvarala se za mene. Naslonio sam usne i poljubio je po sled klitorisa. Odmah je zajecala i protresla se. Ukus je bio fantastičan.
Počeo sam je tucati jezikom dok sam oslobađao svoj nabrekli penis. Ležala je i mazila me po kosi dok sam je oralno zadovoljavao i nadrkavao svoj kurac. Bila je to prva pička posle dosta vremena koju sam lizao, i to baš od žene koju toliko volim i cenim.
„Uffff… želim te… noćima te sanjam… mazim se i maštam.. daj mi ga…“
Bila je pred porođajem pa sam bio veoma nežan. Pljunuo sam na svoj glavić i razmazao po njemu pre nego sam krenuo ka njenom ulazu. Bila je tako vrela i opuštena da sam sa lakoćom prodro u nju. Zadržao sam se par sekundi bez pomeranja, a potom sam počeo da je tucam mirnim, ujednačenim ritmom… 
„Uh, uh, uh….“ – stenjala je i držala oči zatvorene dok sam je mazio po divnim grudima iz kojih je povremeno curelo mleko.
Nisam gubio kontrolu iako sam želeo da se nabijem jače, dublje, žešće… ali ovo je bilo tako romantično, emotivno… ne kaže se bezveze „vođenje ljubavi.“ Stezala me je sve više i više svojim vaginalnim mišićima, a kada je svršila bio sam zarobljen u njenom tunelu ljubavi.
Nije bilo smisla da vadim kurac iz nje tako da sam posle još par pokreta uz nežan jauk počeo da joj punim oplođenu pičku svojom spermom. Mlaz jedan, drugi, peti… bio je to znažan obilan orgazam koji nam je oboma tako jako trebao.
***
Poslednja dva meseca Vanjine trudnoće sve smo večernje obroke imali zajedno, naizmenično pripremajući obroke sve do poslednje dve nedelje kada je ona sedela za kuhinjskim stolom i posmatrala me kako spremam povrće.
Vanja je bila zabrinuta zbog porođaja. Znala je da je služba hitne pomoći preopterećena drugim talasom Covida. Iako je bolnica bila udaljena samo kilometar, plašila se da neće stići na vreme. Uveravao sam je da u koje god doba dana ili noći mogao sam da je odvezem autom.
Dan pre termina zazvonio mi je telefon u 2 sata ujutru. Znao sam da će to biti Vanja. “Veljko? Imam kontrakcije…”
“U redu. Biću spreman za pet minuta.”
Ukrcao sam je u auto i odveo u porodilište. Nije mi bilo dozvoljeno da ostanem jer nisam bio otac, ali Vanja je insistirala. Pola sata kasnije kontrakcije su dolazile brzo. Babica je najavila da bi porođaj mogao biti za pet minuta. Pet minuta je prošlo i Vanja je znala da je blizu. Pritisnula je zvonce i porođaj je počeo.
„Imaš ćerku Vanja“, objavila je babica dok je stavljala bebu na Vanjino telo.
Došao sam kad je dojila. „Da je bio dečak, bio bi Veljko. Ime da me podseti da je Veljko bio tu za mene svih ovih meseci iako kaže da je samo prijatelj. Mislim da je više od toga. Volim te Veljko.” Vanja je zatvorila oči. Uzeo sam je za ruku.
“Vanja, volim te.” Rekao sam. Oči su joj se otvorile. Ona me pogledala.
“Šta si rekao?” Nežno sam joj stisnuo ruku.
“Rekao sam da te volim.”
Nasmešila se. Bio je to umoran osmeh, ali je osvetlio njeno lice. “Hvala ti, Veljko.”
„I to nije sve Vanja“, rekao sam. “Hoćeš li se udati za mene? ”
„Šta! Ne možeš! Upravo sam rodila bebu drugog čoveka, a ti hoćeš da se udam za tebe?“
“Da Vanja. Potreban ti je muž koji će se brinuti o tebi, a bebi treba otac. Dakle? Hoćeš li se udati za mene, molim te?”
“Jesi li siguran?”
“Naravno da jesam.” I dalje sam je držao za ruku. Napipao sam u džepu jakne i izvukao malu kutiju. “Ovo je bio prsten moje bake. Ostavila ga je meni.”
“Da Veljko, DA.”
Stavio sam prsten na Vanjin prst. Podigla ga je do lica. “Još uvek ne mogu da verujem. Šta sada?”
“Sada? Tebi i bebi treba odmora. Bila je to naporna noć.“
Tada smo se poljubili.
***
Tri meseca kasnije, moja supruga Vanja i naša beba Hana živele su u maloj modernoj kući na imanju. Zahvaljujući mojoj baki, potpuno smo ga posedovali. Vanja je učila kako da bude domaćica i majka sa punim radnim vremenom i uživala je u tome, a Hana je spavala većinu noći. Vanja je osnovala zoom grupu za podršku novim majkama i trudnicama, koristeći svoje veštine dojenja i kontakte. Ona je bila srećna. Bio sam i ja.
KRAJ!
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
