Klinac koji je drkao na mene

Haljina me nervirala čak i pre nego što sam i krenula do „Orla“, previše je uska za jednu običnu sredu. Ali Slađan je stao pred vratima spavaće sobe sa tim pogledom koji je nekada funkcionisao, i rekao „Tu es magnifique“ svojim užasnim akcentom na koji se nisam navikla ni posle dvadeset šest godina braka, ali sam je ipak ostavila na sebi. Kao i one crne svilene gaćice koje sam kupila prošlog meseca i nikada nisam nosila jer ko bi ih video. Slađan svakako već dugo ne gleda.

„Nemoj da te dugo čekam.“

„Ne brini. Kratko do posla, bam bam, tamo sam dok popiješ jedno piće.“

**

Klub „Orao“ je popularan ali poluprazan kada sam ušla. Idem ka šanku i stavljam naočare da pročitam vinsku kartu. „Silvija?“ Podižem pogled. Neko pored mene za šankom. Treba mi trenutak da ga prepoznam.

„Novače?“

„Zdravo Silvija. Izvini, nisam bio siguran da ćeš me se setiti.“

Skidam naočare. „Naravno da te se sećam.“ On kreće u zagrljaj, kao i ja, i njegove ruke me obuhvataju. To je onaj nespretni poluzagrljaj koji dajete tinejdžerima, moja ruka ide na njegove grudi dok se razdvajamo, osećam koliko je sada čvrst i zategnut, buljim u širinu njegovih ramena. Više nije dete, nije klinac.

„Otkud ti ovde? Zar nisi u Beogradu?“

„Upravo sam se vratio.“

„Vratio si se ovde? To zvuči zloslutno.“

„Bilo je… nezgodno. Loše uspomene.“

„Devojka?“

„Devojka. Bivša devojka. Duga priča…“

„Ahhh razumem.“ Šanker mi dodaje vino. „Hajde da se sklonimo od šanka“, kažem, pokazujući na separe u uglu. „Udobnije je.“ Koža je hladna uz moje butine pa povlačim rub haljine nadole, ali nema mnogo toga da se povuče. Prekratka je a moje sve veće dupe ne pomaže. Novak seda preko puta, pažljivo spušta svoje pivo. „Duga priča kažeš?“

„Dve godine zajedno. Pronašla je posao preko, pokušali smo sa pozivima na daljinu, nije uspelo.“

„Većina ljudi ne može na daljinu.“

„Definitivno. A ti? Možemo na ti, zar ne?“ pita.

„Definitivno više nisi dete Novače, možemo na ti.“

„Još uvek se baviš arhitekturom?“

„Manje-više. Zgrade pod zaštitom. Restauracija. Projekti bogatih ljudi uglavnom.“

„Zvuči baš moćno.“

„Zar ne?“ Srknem vino. „Svi ovde ili se prodaju ili lažu i morališu. Žao mi je zbog raskida ali ne razumem zašto si se vratio baš ovde.“

„Ovde je moja kuća, osećam se dobro, tu sam odrastao. Kojoj grupi ti pripadaš od te dve?“

„Oh, ja sam se prodala pre mnogo godina. Barem sam iskrena po tom pitanju.“ Sada me gleda drugačije. „Šta?“ pitam.

„Ništa. Samo. Promenila si se.“

„Ostarila sam dragi Novače. Imam pedeset dve godine. Naravno da sam se promenila.“

„Ne mislim na to. Ti si…“ Zastaje. Pije. „Nema veze.“

„Ne, reci mi.“

Tišina. Odlučuje nešto. „Uvek si nosila ove haljine“, tiho kaže. „Kad sam bio mlađi. Slične njoj. I taj akcenat. Tvoje noge. Pritom, tvoje noge u tim haljinama.“

Sećam ga se kao klinca. Visok. Uvek je bio najviši u svom uzrastu. Trudio se da ne bulji. „I? Šta to treba da znači Novače? Gledao si me?“

Ispio je piće. „Gledao. Buljio. A onda kući drkao misleći na tebe.“

Tek tako. Bez foliranja i uvijanja. Trebalo bi da budem šokirana. Trebalo bi da mu kažem da je to neprikladno. Trebalo je da mu kažem da mogu majka da mu budem. Da ga polijem vinom. Da mu odvalim šamarčinu toliko da mu zuji u ušima. Umesto toga, pitam: „Drkao? Na mene?“

„Da.“ Gleda me sada pravo u oči. „I dan danas se sećam te crne haljine koju si jednom nosila kada si bila kod nas na mamino rođendanu. Ti i Slađan. Sva ta dugmad napred. Nisam ni čekao da se rođendanska zabava završi. Posle samo pola sata pobegao sam u kupatilo. Zamišljao sam kako ih otkopčavaš. Jedno po jedno. Iz nekog razloga maštao sam kako to radiš u svojoj kuhinji.“

„Mojoj kuhinji?“

„Da. Voleo sam te gledati kad dođemo u goste pa ti mesiš neku štrudlu ili kuvaš domaće specijalitete.“

„Zaista?“

„Da… maštao sam da nakon što svi odu, prišao bih ti iza leđa kod sudopere. Stavio bih ruke na tebe.“

Ispila sam čašu. Zarumenila sam se. Zadrhtala, Pročistila sam grlo. „Gde bi… khm, stavio ruke?“ Ovo je ludo, nemoguće, nerealno.

„Prvo oko struka. A onda pod haljinu. Znao sam da su to puste želje, ali u mojim maštanjima – pustila bi me.“

„Da li bih?“

„U mojoj glavi bi. Čak… ha… lagano bi raširila noge. Nosila bi crne najlon čarape.“

Ustajem, pokazujem konobaru da donese još jednu turu, a onda se pomeram. Sedam tik uz njega. Pravim se hladna ali ja gorim u sebi duboko. Njegova noga pritiska moju. Srce mi lupa kao nikada u poslednjih 20+ godina. „Nastavi da pričaš. Ali želim sve detalje Novače.“ Moja ruka pada na njegovu butinu.

„Dodirnuo bih te ovako“, kaže i spušta ruku na moju butinu. „Pomerio ruku naviše. Pronašao vrh čarape. Onda bih nastavio.“

„Pokaži mi.“

Zaustavlja se. „Silvija… ti si udata i… poznajem vas ceo život, Slađana i tebe… to su samo fantazije.“

„Pokaži mi rekla sam. Pokaži mi baš kao što si zamišljao.“ Njegova ruka se pomera uz moju nogu. Ispod stola. Pronalazi čipku. Zaustavlja se. Gleda me. „Nastavi, nemoj da se ponavljam.“ Gola koža. Onda njegovi prsti dosežu svilu. Staju. Njegovi prsti prate ivicu svile. „Skini ih.“

On bulji u mene u neverici. „Šta?“

„Čuo si me.“ Gleda me. Odlučuje da li sam ozbiljna. Blago podižem kukove. Pomažem mu. Njegovi prsti se zakačuju za lastiž gaćica. Polako ih povlači, spušta, nespretno ispod stola. On drhti, ceo drhti. Dovodi ih do mojih kolena i ja se ponovo pomeram kako bi ih mogao spustiti preko mojih članaka. Stavlja ih u džep sakoa.

„Vrati mi ih.“

„Ne. Ne dam. Sama si kriva za ovo.“

„Ja kriva? Ko je na koga drkao Novače.“

„Samo sam želeo da priznam i skinem to sa sebe. Želeo sam da znaš.“

„Vrati mi gaćice.“

Blagi osmeh. Zatim se njegova ruka vraća uz moju butinu. Gola koža. Ništa između njegovih prstiju i mene. A onda me dodiruje. Moram da pritisnem ruku ravno na sto. Moram. Dodiruje mi usne, niko ih nije pipnuo mesecima. „Toliko si mokra.“ Ne mogu da odgovorim. Ne mogu. Njegovi prsti se pomeraju. Istražuju. Još ne unutra, samo me miluju, kruže, uče, i shvatim da zadržavam dah.

Prošlo je toliko vremena otkako me je neko ovako dodirnuo. Delovalo je kao da sam vredna zavođenja. Kao da sam nešto što treba otkriti. „U fantaziji“, kaže on, pravo uz moje uho. „Dodirnuo bih te baš ovako. Osetila bi koliko sam tvrd. Gurala bi se uz mene.“ Pomeram kukove. Jače širim noge. Osećam vazduh između njih. Osećam kako sve više vlažim. Otvorena. Izložena ispod stola. Njegovi prsti klize unutra. Moram da zatvorim oči na sekundu. Istezanje.

„Ovako?“ – dahćem.

„Da.“ Njegovi prsti se savijaju. Kreću se. Pronalaze ritam. Pronalaze stvari za koje sam zaboravila da postoje.

„Šta bi se onda desilo?“ pitam stidljivo. Trudeći se da zvučim normalno.

„Poljubio bih te. Imala bi ukus vina.“

„A onda?“

„Podigo bih te na pult. Podigo bih ti haljinu. Pao bih na kolena.“

„Ohh moj Bože.“

„Tvoja stopala u štiklama. U čarapama. Koliko sam samo puta drkao na taj prizor.“

Skinem cipelu i nađem mu nogu ispod stola. Pređem stopalom uz nju. Polako. On ispušta zvuk. Tiho. Skoro stenjanje. „Ovako?“ pitam.

„Da.“

Sada njegova butina. Osećam kako se mišić napeo. Njegovi prsti se jače uvijaju u meni. Moje butine počinju da se tresu.

„Šta onda?“ Moje stopalo se još uvek pomera na njemu.

„Stavio bih usta na tebe. Prvo bih te naterao da svršiš u moja usta.“

„Ne.“ Moj glas je hrapav. „Ovde to ne može Novače. Želim tvoje prste. Što dublje možeš. Zakopaj ih. Jebi me njima.“ Jače. Dublje. Punoća. Ispunjenost. Moje telo steže njegove prste. Već osećam kako se orgazam gradi. Ovako brzo. Ovako lako. „Koliko puta bih svršila?“

„Tri puta. Jednom na jeziku. Jednom na prstima. Jednom na kurcu.“

„Uhhh… Pričaj mi o svom kurcu. U fantaziji. Šta bi uradio sa njim?“

Moja ruka ravna na stolu. Držeći se. „Jebao bih te tu na trpezarijskom stolu. Stao bih između tvojih nogu, obmotala bi ih oko mene i jebao bih te tako jako da bi posuđe zveckalo.“

„Naterao bih me da vrištim.“

„Da. Zgrabio bih te za zadnjicu. Povukao bih te dublje. Iskoristio bih te.“

Dah mu zastaje. Prsti mu se jače savijaju. Tako blizu. „Reci mi još.“

„Pokušala bi da budeš tiha, ali ne bi mogla. Morala bi da me ugrizeš za rame da ne bi pravila buku.“ Vrata kluba se otvaraju. Slađan ulazi sa trojicom ljudi iz svog odeljenja, glasno, idu pravo na šank. Novakovi prsti se smrzavaju u meni. „Molim te, ne usuđuj se da staneš“, preklinjem.

„Silvija, Slađan je tu…“

„Znam. Nemoj da staneš.“ – otvaram noge i guram mu jezik u usta.

Nisam se osećala tako živom godinama. Udata žena ovo ne radi. Ne žena kakvu Slađan misli da ima. Žena kakva ja zapravo jesam. Njegovi prsti ponovo počinju da se pomeraju. Sada sporije. Pažljivije. „Nastavi da pričaš o tome kako me jebeš.“

„Jebao bih te dok ne svršiš. Tresla bi se. Celo tvoje telo i ja bih jasno osetio kako mi svršavaš na kurac Silvija. Prskala bi po meni i tražila bi da…“ Njegovi prsti se uvijaju. Pritiska tačno tamo gde mi treba. Osećam puls između nogu. Bol. Slađan je još uvek za šankom. Smeje se. Priča. Nije pogledao u našem pravcu. „Tražila bih šta?“

„Da te napunim! Da svršim u tebe. Duboko. A onda bi me ljubila …“

„Silvija!“ Slađan doziva ali još uvek me ne primećuje u mraku separea.

Novakovi prsti se još uvek pomeraju u meni i više ne mogu da izdržim. „Nemoj da prestaješ“, uzdišem. „Nateraj me da svršim dok on stoji tamo.“

„Silvija…“

„Molim te.“

Njegovi prsti se jače stežu. Brže. Taj ritam. Tada osetima kako se pomera, zajedno sa mnom i osetim vrelinu na sebi. Ne smem da pogledam dole ali jasno mi je – oslobodio je svoj kurac iz šlica. „U fantaziji“, pravo uz moje uho. „Svršila bi tako jako na moj kurac da bi zaboravila gde si. Zaboravila bi sve osim koliko je dobar osećaj.“

Nabija se! Ne razumem ugao, ni položaj ni ništa ali nabija se, duboko, njegova jaja me dotiču. Vrela teška i skupljena. Moj orgazam kreće i samo govorim: „Napuni me!“ On udara. Nabija se. Ponovo. Ponovo. Kreće bujica. Sve staje. Onda se lomi. Moje telo tako jako stiska njegov predivan mladi penis. Debeo je, cepa me, rasteže do krajnjih granica. Puni me. Punjenje. Moć. Mogla sam reći ne. Nisam.

Zatim se polako povlači. Teško diše. Želi da izgleda normalno. Podiže prste do usta. Isisava ih. Gleda me dok to radi. Ustajem. Poravnam haljinu. Sperma mi curi niz butinu, gornji deo najlon čarapa je upija. Noge mi ne rade baš kako treba. Još uvek ga osećam u sebi. Oblik njegovih prstiju. Debljinu njegovog kurca. Specifičan pritisak. Prošetam do šanka. Slađan me ljubi u obraz.

„Gde si ti? Nisam te ni primetio.“

„Srela sam Novaka.“

„Novaka?“

„Da, Dragicin mali. Mislim, nije više tako mali.“

„Novak? Pa on je u Beogradu dušo, studira tamo već godinama.“

„Vratio se. Jedva sam ga prepoznala.“ Pruža mi vino. Uzimam gutljaj, dva. Ne gledam u separe. Kasnije. Mnogo kasnije. Možda.

**

Ležim u krevetu pored Slađana koji hrče. Posežem za telefonom. Kucam bez razmišljanja. „Sledeći put me zgrabi za zglob. Odvedi me negde. Čvrsto. Brzo. Kao da jedva čekaš da me tamo odvedeš.“ Obrišem poruku. Kucam ponovo. „Skini me. Skidam te. Smejaćemo se, ali nastavićemo.“ Obrišem poruku. „Zgrabi mi sise kroz grudnjak. Uvuci ruku ispod. Uštini mi bradavice. Zastenji kad osetiš koliko su tvrde.“ Obrišem poruku.

Sklanjam telefon i guram ruku u gaćice. Drkam, drljam se, džaram, masturbiram! Svršim i mislim na Novaka. Ponavljam dok ne svršim ponovo. Još uvek malo boli. Bio je grub. Zamišljam kakav je ukus njegovog kurca, sanjam o njegovim rukama. Širini njegovih ramena. Klinac koji me je gledao i drkao čim dođe kući. Moje gaćice u džepu njegove jakne.

Slađan pored mene samo nekoliko metara dok sam svršavala na Novakov kurac. Razmišljam o tome šta želim. Šta ću mu reći. Sledeći put. Ujutru ću napraviti kafu. Poljubiti Slađana pre nego ode na posao. Proći ću pored Orla na putu do starog kraja, da posetim Dragicu za dobra stara vremena. Sutra. Možda ipak za nedelju dana. Šta se to dogodilo? Ova stvar koju sam izabrala… Zatvaram oči. Konačno spavam.