Jedna Noć u Rodnom Gradu 2. Deo

“Dakle, šta si onda? Čime se tačno baviš?”

“Ja sam inženjer.”

Moram da priznam da sam iznenađena, i to mora da se vidi na mom licu, jer on podiže obrve sa još jednim potezom ka ustima.

„Obnova starih crkava?“

“Mi to zovemo konzervacijom, ali da. Crkve i sve stare zgrade kojima je potreban građevinski rad. Iznenađena?”

Slegnem ramenima, pomalo opčinjena njegovim usnama, još mokrim od piva. Njegove oči trepere po mom licu. Želim da znam šta on misli, jer liči da nešto smera. Na kraju, moje reči izlaze u klepetu. “Ma nisam iznenađena nego… Sve što znam je da si mnogo mlađi od mene, pa…”

“Premlad?”

Opet, zarobljena sam između snage moje privlačnosti prema njemu i potrebe da zadržim bar nešto od tog brzo opadajućeg dostojanstva. On se naginje, skoro potpuno okrenut prema meni. “Vidi ti to…” Odsutno vrti čašu u ruci. Barski trik. „Volim da uđem ispod vaše hladne, akademske kože, gospođo…“ i spušta pogled na bedž, „Hm. Doktorka… Janković?“

„D- da“, prošle su godine otkako sam mucala zbog te reči.

“Doktor medicine, ili akademski tip?”

“Oboje.”

Da, ja sam jedna od onih ambicioznih, vođena očekivanjima roditelja i potrebom da nadmašim svog starijeg, pametnijeg brata. “Iznenađen?”

On to voli. Zadirkivanje. Vidim to po načinu na koji podiže usne.

“Šta kažeš na tu večeru?”

Otvaram usta ali ćutim pa me on preduhitri.

„Hajde. Večeraj sa ovim mladim momkom pred tobom. Šta bi inače radila? Dostava u hotelskoj sobu? Pazi, nedaleko odavde je odličan Italijanski restoran.“

Zaleđena sam od neodlučnosti. I želje. I sramote zbog te zbog želje. On ponovo namiguje. Ovaj put polako, ali sa dovoljno drskosti i poniznosti da bude ubedljivo, a ne neiskreno.

“Hajde, doktorko Janković. Šta može biti pogrešno u jednoj večeri?” On mota moje ime i titulu po ustima kao da je to najukusniji biftek. “Ako se plašiš ti lepo pozovi prijatelje doktore, da im kažeš gde si. Šta god će ti biti prijatno.”

Spuštam se dok mi ramena ne udare u naslon klupe koju delimo, prihvatanje je više nego spremno, samo čekam da usta prorade. Do tada mogu samo da klimam glavom. Skoro kao da osećam nalet energije u njegovom telu pored sebe, i nadam se da se njegovo samopouzdanje neće zaokrenuti u nešto previše agresivno.

“Da u redu.” Možda to nije najzvučnije prihvatanje, ali on to prihvata, trzajući bradom prema svojim drugovima.

“Super. Idem po kaput, a mi ćemo ići kada budeš spremna?”

„U redu.”

Talas klicanja i podsmeha diže se sa njegovog stola, koji značajno utiša dok se naginje i daje im neku vrstu izjave koju ne mogu čuti, ali ton ne podnosi nikakvu raspravu. Dajem sve od sebe da ne slušam, plašeći se da čujem njihovo mišljenje o meni i mojim godinama, ili šta god oni misle da se ovde dešava.

On skida tamni kaput sa naslona stolice i čučne da izvuče ranac iz gomile torbi nagomilanih ispod stola, prebacujući ga preko jednog ramena pre nego što se vratio meni.

Napolju je neprijatno hladno i vlažno, a ja se stresem. Ne nedostaje mi ovo severno vreme -sveprožimajuća vlažna klima. Hoda pored mene, prebacuje torbu na drugu stranu da me ne udari. Mnogo je viši od mene, noge su mu dugačke i gipke.

Ne hodamo daleko, niti razgovaramo, iako to nije neprijatno, sve dok se on ne privuče ispred mesta sa malim prozorima i starinskim crvenim zavesama.

“Ovo je u redu?”

Opet zastajem. Oklevajući bez želje.

“Slušaj, ja poznajem vlasnike i oni bi me ošamarili po glavi za bilo kakvo loše ponašanje, tako da ćeš biti ok. I pošalji poruku svojim prijateljima da ćeš biti u ‘Napoliju’.”

“Znam ja ova mesta. Nekada je ovo bio moj grad… dolazila sam ovde.”

“Je li tako? Pitao sam se da li ste poreklom odavde.”

„Da li me je moj naglasak izdao? Nisam baš uspela potpuno da ga ispravim.“

“Ne želite da se vratite?”

„Recimo da sam i dalje srećna što sam otišla čim sam mogla i nikad se nisam osvrnula.”

On mi otvara vrata i ja sam mu dozvolila. Dozvolila sam mu da i moj kaput preda konobaru. Mesto izgleda potpuno isto. Papirni stolnjaci, jeftin pribor za jelo. Ogroman i ne baš dobro oslikan, ali dobronameran mural Napuljskog zaliva na zadnjem zidu. Odmahujem glavom. milfara i mladić u restoranu

“Nisam mislila da će ovo mesto i dalje biti ovde.”

“Da. Nisam siguran koliko će još biti ovde, da budem iskren, zbog načina na koji poslovne stope rastu okolo. To je suludo.”

Snažan osećaj simpatije prema ovom momku ispunjava mi grudi. Ne samo da želim njegovo telo nego… Sviđa mi se njegov glas i humor, a njegovo samopouzdanje i drskost su posebna priča.

Naručujemo. Uzeće sebi još jedno pivo. Odlučujem se za čašu vina. Okreće glavu, gleda oko nas. Ima ljudi, ali nije puno. Rođendanski baloni sa helijumom lebde iznad jedne porodične grupe ispunjavajući najduži sto duž zida nasuprot, ali ostali stolovi su parovi, kao i mi. Moj mozak vuče tu ideju o nama, vraćajući me pravo na moju raniju nelagodu.

“Jel je sve u redu?”

“Da. Izvini. Malo sam rastresena, to je sve.”

“Dug dan?”

“Ufff, da. I nisam baš dobro spavala sinoć. Nervi pre nego što sam jutros predstavila svoj rad.”

Obrve mu se podižu, ali zastaje šta god je hteo da pita jer se tada vraća konobar sa našim pićem. Podiže svoju flašu nagore.

“Pa, doktorko Janković, živeli.”

Kuckamo se čašama. Pijemo i, opet, odvlači mi pažnju izgled njegove Adamove jabuke. Šta mi se zaboga dešava?

„Imate li još neko ime osim Doktorke i Janković, ili nastavljamo formalno?“

“Ja sam Anita. Anita Janković.”

“Anita.” Njegov jezik oblikuje i zaglađuje moje ime u meku kuglicu sladoleda. “To je zanimljivo ime. ”

“Ja ga volim. Šta je sa tobom? Kako tebe da zovemo?.” Otpijem još jedan gutljaj vina, pitajući se da li je to odgovorno za moju vrtoglavicu. On pravi grimasu, pokazujući prve znake gađenja celo veče.

„Darko. Moje ime je Darko.” On ispruži ruku preko stola i osmehne se kada je prihvatim i rukujemo se. „Drago mi je da smo se upoznali, doktorko Anita.”

Njegovi prsti se stežu oko moje ruke još nekoliko sekundi, a zatim je puštaju dok konobar donosi hleb i maslinovo ulje, a zatim brzo slede naši tanjiri sa hranom. Sve je ukusno i utešno koliko se sećam i previše smo zaokupljeni jelom da bismo mnogo pričali nekoliko minuta. Zastajući za još jedan gutljaj vina, vraćam se na njegovo ime i nastavljam konverzaciju.

KRAJ 2. Dela

(Visited 167 times, 1 visits today)
Please complete the required fields.




loading
Upoznavanje Srbija

Post Author: MomLover

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.