Jedna Noć u Rodnom Gradu 3. Deo
“Dakle ko si ti onda Darko?”
Podiže oči sa tanjira, ne govori dok ne pojede ono što je počeo da žvaće. „Flertuješ sa mnom, zar ne, Anita Janković?“
Pijem svoje vino, ne odgovaram.
“Jer ako to radiš, to je sjajno.”
Sagnem lice da sakrijem svoje ludo rumenilo. Njegova viljuška zvecka o tanjir.
“Hej hej, nemoj da se kriješ. Samo se upoznajemo.” Njegove reči imaju poseban efekat da se ponovo osećam kao da omam sedamnaest. Taj osećaj spoznaje – hladno i vruće odjednom – da imate svoj seksualni identitet; onaj koji možete zadržati za sebe ili podeliti kako vam odgovara. Nema roditeljskih ambicija ili ispitnih rokova koje treba zadovoljiti. To je bilo pravo uzbuđenje za devojku poput mene koja je odrastala u porodici pune ljubavi, ali klaustrofobično. Nešto sasvim moje.
Sada sedi naspram mene, drhtim. Posle još jednog zalogaja, pitam ga iz kog je dela grada, a razgovor se lagano razvija i teče između nas. Saznala sam da je rođen na farmi, sedmo dete, ali prvi dečak. Nije da je najmlađi. Ne, Darko je bio slatko zabrinut što znam da on nije ‘beba’ porodice. Posle njega je bilo još jedno dete. Još jedan dečak koji se pokazao sto posto više zainteresovan za preuzimanje farme nego Darko. Mogao je da ode da studira inženjerstvo čiste savesti.
“Dakle, ideš na jug?”
Slegnuo je ramenima, a zatim me pitao o sebi, o čemu nije bilo zabavno pričati koliko je bilo slušati njegovu besprekornu priču. Poslovna ćerka koja raste u maloj tradicionalnoj porodici unutar tesno povezane zajednice. Ne pravoslavni u klasičnom smislu reči, ne, već – tradicionalni. I ambiciozni. Bože, ako mi – moj brat i ja – nismo bili najbolji u klasi, onda bismo očevo razočarenje osećali kao vruću stegu nad našim srcima.
Da li je moj brat uspešan kao ja? Smejem se, jer nije bilo šanse da ga pobedim. Biti izvršni direktor jedne od najvećih svetskih banaka, živeti u jebenom Njujorku u penthausu sa pogledom na Hadson, ljubazna supruga naša gore list i troje živahne, pametne dece? To poređenje nije realno.
A kada je moj otac umro, svi su bili ožalošćeni, glavna vest u našoj zajednici za jednog od najcenjenijih lekara. Ali to je bilo davno. Jedva sam završila svoju medicinsku diplomu, i još uvek se osećam srećnim što je moja majka bila dovoljno zdrava i nezavisna da vodi život udovice, a da nisam bila potrebna u blizini. ‘Završi studije’, nagovarala me je, čak i dok smo stajali ispred ulaza u Intenzivnu negu, držeći se jedno za drugo kroz šok zbog tatine smrti.
“Dakle. Nema značajne osobe u tvom životu?”
“Ah.” Uzimam čašu ali je prazna. “Ne. Udata jednom. Još smo u dobrim odnosima. Većinu vremena.”
“Klinci?”
“Ne. On…” zastajem. “Nismo ih hteli. E onda sam ja poželela. Ali do tog trenutka sam više želela da izađem iz braka, pa – razveli smo se. A to je bilo pre četiri… ne, skoro pet godina.”
“A sada niko?” Podiže obrve kao da se ta mogućnost čini neizvodljivom.
“Ne. Nikako. Ja sam opsesivna akademska građanka određenih godina koja je verovatno previše dosadna da bi neko bio zainteresovan.”
“Rekao bih da se ovde ne mogu složiti sa tobom. Mislim da si ti opasno dobra prilika.”
On uhvati moj pogled, kao i ranije u kafani. Iako ovaj put – malo više toplote u njemu. “Sviđa ti se ono što vidiš?”
Otvaram i zatvaram usta. Jer… da. Stvarno mi se sviđa ono što vidim. Jedno je priznati sebi, a sasvim drugo reći njemu. Moji strahovi su i dalje teži od mojih želja.
„Anita, ima nešto ovde sa nama, zar ne? Neka iskrica? Osetio sam to u kafani, a mislim da si i ti, inače ne bismo bili ovde sada, zar ne?“
„Ne, ne bismo“, slažem se, držeći glas što je moguće tiše.
I baš tada se otvaraju čitavi vidici mogućnostti – Darko mi liže grudi; ljubimo se na uglu ulice, držeći se za ruke; hraneći ga u mojoj letnjoj kuhinji kod kuće. Ovo poslednje bi trebalo da bude oštar miris stvarnosti, ali umesto toga u meni izaziva nešto visceralno i potrebno.
„Nemam pojma šta se dešava u toj tvojoj glavi, ali sviđa mi se šta ti radi.” Njegov osmeh je širok, njegovo samopouzdanje veliko. Naginje se napred, postavljajući podlaktice na sto kao da traži teritoriju. “Dakle, pozivaš li me da se vratimo gde god da si odsela ili ne?”
Čisto zadovoljstvo juri niz moje telo, savijajući čak i nožne prste. klimam glavom.
“Reci da, samo ako zaista to misliš Anita.”
Meki, kotrljajući zvuk njegovog glasa je melem za moju pregrejanu kožu.
“Da. Da.”
Njegove grudi se pomeraju, kada shvatim koliko je bio napet, i to mi daje nešto drugo za razmišljanje. Da nisam samo ja ta koja bi mogla biti nervozna. “Radiš li ovo često?” ispadne pre nego što zaista pomislim.
“Ne često, ne.”
Njegova ruka posesivno drži moju. Skoro da se trgnem jer je ovo prvi put da smo se pravilno dodirnuli. Dodir sam za sebe. Za sve ovo vreme – satima, ali koje se oseća mnogo duže – možda sam zamišljala kako bi se njegov dodir mogao osećati na mojoj koži. Ali ovo. Ovo je mnogo više. Kao infuzija energije.
„Pa, ja nikada nisam uradila nešto ovako“, priznajem.
“Pa to me čini veoma ponosnim i počastvovanim, ali i hrani moj ego.” Oči mu blistaju. Očarana sam do kraja. Podelimo račun i ja čekam dok on koristi kupatilo, sedim na svojim rukama da mi se ne tresu, ponovo hiper-svesna drugih gostiju oko nas, pitajući se – plašeći se – šta misle da vide.
Nešto od užasne napetosti nestaje kada mu se lice razvedri dok se vraća za naš sto. Čeka da obučem kaput, njegova ruka mi je duhovita na leđima dok me prati iz restorana, a meni se ne sviđaju njegovi staromodni maniri. Kiša je, međutim, neprijatan ponovni ulazak u spoljašnji svet, i on se zaustavlja na uglu ulice.
„Anita, moram da kupim pljuge, pa kako bi bilo da se nađemo u tvom hotelu?“
Nešto poput razočarenja klizi mi u stomak. Da li je ovo njegov ljubazan pokušaj da pobegne?
“Oh, dobro, ako tako želiš?”
Proučava me na trenutak.
“Ne pokušavam da te se otarasim Anita. Taman se raskomotiš i sve, i ja stižem.”
“U redu.”
„Tvoj hotel pušta ne-goste, zar ne?“
“Oh, da, da. Nema provere i to. I, zapravo, liftovi su na vrhu stepenica kada uđeš u predvorje, van pogleda sa recepcije.” Grizem se za usnu, osećajući se potpuno izloženom. Da li je to zvučalo očajno?
“A broj sobe je -?”
“Šezdeset jedan.” Ponavlja broj, ugao njegovih usana se podiže u tom gotovo samozadovoljnom osmehu, i moja vera u njega se opravdava. Nije kao da nam je nedostajalo razgovora tokom večere. Ustvari, suprotno. Lakše je – i prijatnije – nego mnoge večere sa prijateljima mojih godina.
Čak i ako se s vremena na vreme zadirkujući poziva na našu razliku u godinama, to nikada nije izgledalo kao ljigavo. 
„Budi dobra i eto me ubrzo“, njegov glas se iznenada spustio dok je uronio da me poljubi na blic u usta.
Ne daje mi vremena da reagujem – da se pretvorim u njegov poljubac – krenuvši niz ulicu u pravcu suprotnom od mene. Povratak prema centru grada. Gledam ga nekoliko sekundi, kiša mi se uvlači u kosti, a ramena i stopala su mi već vlažna. Ali želim da ga gledam; njegove duge, guste noge, lagani pogrbljeni gornji deo tela na kiši, pomeranje torbe tik iznad struka.
Njegova guza posebno, jer je sada mrak svuda oko mene, sigurna od tuđih očiju i osuđivanja, mogu priznati da zaista uživam u pogledu na njegove uske bokove i urednu zadnjicu. I sa tom mišlju, i pogubno naglim naletom telesne toplote koju izaziva, krenula sam u suprotnom smeru, pognute glave.
KRAJ 3. Dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
