Sa kolegom nakon posla 1deo
„Damire, nemoj ostajati predugo, važi? Petak je i grize me savest što si danas došao da mi pomogneš“, rekao je Mihajlo dok je hodao ka vratima koja vode u predvorje.
„Opusti se, nije kao da imam neke planove večeras“, rekao sam, a da nisam ni podigao pogled sa ekrana. Mihajlo me je pogledao, spuštajući zlatne okvire svojih sunčanih naočara, sa izrazom poraza na licu.
„U redu, razumem, ali ozbiljan sam, nemoj ovde provesti celu noć“, rekao je dok je izlazio na vrata.
Uključio sam radio koji smo Mihajlo i ja držali u našoj kancelariji, pustio muzikicu i vratio se poslu. Hteo sam da uložim celog sebe u naš trenutni projekat. Mihajlo je bio u kompaniji već nekoliko godina i bio je dobro poznat u firmi kao jedan od najboljih rukovodilaca. Sa druge strane, ja sam bio nov, ali sam želeo da budem siguran da svi znaju da mogu da se snađem nakon što me dodele u svoj tim.
Okrenuo sam se i pogledao kroz prozor kancelarije, upijajući grad noću. Verovatno bih mogao da izdržim još nekoliko sati pre nego što krenem kući. Pošto je bio petak i nisam imao planove za vikend, kontao sam da ću spavati ceo vikend, tako da rad do kasno neće biti problem. Zavalio sam se u stolicu i duboko udahnuo dok sam se spremao da mudro iskoristim ovih poslednjih nekoliko sati.
**
„Zašto si još uvek ovde?!“ Skoro sam skočio sa stolice probuđen iz polu sna i, iako me je iznenadilo, tačno sam znao kome pripada taj glas. Mihajlo je stajao na vratima naše kancelarije. Izraz razočaranja i besa bilo je teško propustiti. Nije bio prvi put da sam video taj pogled. Iskreno, video sam ga milion puta i verovatno neće biti poslednji.
„Hej, upravo sam krenuo da popakujem stvari i krenem kući“, rekao sam ustajući. Izraz Mihajlovog lica je pokazao da mi ne veruje.
„Damire, koliko je sati?“
„Mmmm…..Oko 10 i 30“, rekao sam gledajući u sat na polici za knjige. „jedan ujutru..…! Jebote. Dakle, možda sam zaspao oko 10…“ rekao sam gledajući u sat u neverici. Mihajlo je uzdahnuo dok sam pokušavao u glavi da se setim tačno kada sam zaspao. „Kako si znao da sam još uvek ovde?“
Mihajlo je prišao prozoru i pokazao na veliku stambenu zgradu nekoliko ulica dalje. „Vidim kancelariju sa balkona. Došao sam kući i video upaljena svetla.“ Rekao je sa prizvukom frustracije.
„Ah… hvala što si došao da me proveriš. Sudeći po odeći, pretpostavljam da si izašao večeras?“
Mihajlo je prošao kroz težak raskid pre nekoliko meseci, pa je bilo lepo znati da se vraća u igru. Često sam se šalio da mora da se vrati na scenu jer je bar jednom od nas potreban društveni život. „Jesam. Izašli smo sa koleginicama, ali nije bilo najbolje veče, pa sam se rano vratio.“ rekao je dok je šetao po kancelariji, uveravajući se da su sva svetla ugašena.
Ponovo sam usmerio pažnju na Mihajla kako frustrirano gleda oko sebe. Uvek sam mislio da je sladak, imao je taj prirodan šarm koji možda nije svesno koristio ali se osećalo. Večeras je definitivno bio vredan gledanja.
Dok se na poslu uvek oblačio veoma profesionalno, sada je nosio belu usku majicu i farmerke koje su bile podjednako uske. Trudio sam se da ne gledam previše dok sam primećivao način na koji su farmerke isticale oblik njegove zadnjice i kukova i kako su određeni pokreti uzrokovali da mu se majica podigne otkrivajući stomak.
Bela majica je lepo kontrastirala sa svetlo smeđom bojom njegove kože. „Spreman za polazak?“ upita Mihajlo dok sam se vraćao u stvarnost.
„Da…“ Zgrabio sam ranac i prebacio ga preko ramena dok smo izlazili iz kancelarije i ulazili u predvorje blizu liftova, dok je Mihajlo sve vreme pazio da ne pokušam da se vratim u kancelariju.
„Jesi li jeo?“ upita Mihajlo dok smo čekali lift. „I nemoj da lažeš!“
„U redu, smiri se. Ne, malo nešto.“ slagao sam, nisam jeo ništa od ručka.
Mihajlo je imao naviku da bude neka vrsta kancelarijske mame i uvek se brinuo o nama. Zapravo mi je bilo slatko kada bi se uznemirio što ne jedem ili ne pijem dovoljno vode. On nije mogao imati više od 60 kilograma i svega 175 cm, u poređenju sa mnom koja sam imao 188 cm i bliže 100 kg, tako da je čak i kada je pokušavao da bude zastrašujući, bilo urnebesno.
Kada su se vrata lifta otvorila, krenuli smo do parking garaže. „A kuda ideš?!“
„Pa… kući?“
„Ne! Prvo ćemo te nahraniti budalo.“ Mihajlo me je hvatao za ruku i pokušavao da me povuče ka ulaznim vratima. Mogao sam lako da se odvojim i krenem kući, ali sam odlučio da mu dozvolim da me povede. Nisam imao ništa pametnije da radim i zaista nisam ništa jeo, a Mihajlo bi se samo žalio ako ne pođem sa njim.
„Dobro, gde idemo?“
„U blizini mog stana je mali restorančić koja radi do 3. Uzmemo ti klopu, a onda možeš da spavaš u mojoj gostinskoj sobi. Vratiću te sutra posle doručka i možeš da uzmeš auto i ideš kući.“
„Čekaj? Kada smo pričali o tome da ću prenoćiti?“ Zatekla me je činjenica da je Mihajlo to rekao kao da se ja ništa ne pitam u vezi sa tim.
„Ti si stvarno tvrdoglav čovek! Živiš jebenih sat vremena van grada, od restorana do kancelarije je petnaest minuta hoda. Kako ja to vidim, ne bi stigao kući do 5, a već si zaspao u kancelariji, tako da znam da si umoran i odbijam da te pustim da voziš u tom stanju.“ Mogao sam da se svađam sa njim oko toga, ali sam znao da to zapravo nije važno i da nemam šta da izgubim, tako da jedno prenoćište neće škoditi.
Čak i u 1:30 ujutru, još uvek je bila relativno topla noć, jedna od prednosti vremena početkom avgusta. Iako ulice nisu bile prazne, nisu bile ni prepune. Trebalo nam je oko 20 minuta da stignemo do restorana. Bio je lep, žsmešten u uglu zgrade, otprilike pet minuta od mesta gde je Mihajlo rekao da mu je stan. Mogao sam da primetim da često dolazi ovde jer nas je konobarica odmah pozdravila i odvela do stola u uglu.
„Dakle, mora da često dolaziš ovde?“ rekao sam dok sam pregledavao meni.
„Blizu je, otvoreno je do kasno i imaju dobre dezerte“, rekao je Mihajlo dok je kucao po telefonu. Pre nego što sam mogao da postavim još jedno pitanje, konobarica se vratila i pitala me šta želim da popijem. Naručio sam kolu a Mihajlo nije ni rekao ništa dok je konobarica odlazila. Kada se vratila, u jednoj ruci je držala moju koka-kolu, a u drugoj neki milkšejk.
Mihajlo je pomerio šejk u stranu i pogledao me. „Želim da se izvinim…“ Bio sam zbunjen jer nisam mogao da razumem zbog čega se izvinjava. „Zbog posla. Uložio si sav ovaj dodatni trud i radio do iznemoglosti. Nisi čak ni morao da budeš u kancelariji danas, a ipak si došao i pomogo mi, a onda si ostao do kasno da radiš na projektu.“
„Mihajlo, zar nisam ranije rekao da ovo nije problem i da definitivno ne zahteva izvinjenje.“
„Ali!“ Mihajlo je pokušao da me prekine, ali sam mu pokazao da stane zbog konobarice koja se kretala ka nama sa tanjirima u rukama. Nisam shvatio koliko sam Bio gladan dok mi Mihajlo nije istakao koliko brzo jedem. „Hej, Mihajlo… Hvala što si me doveo ovde, baš sam bio gladan… Ja bih samo otišo kući i preskočio jelo.“
„Neko mora da se brine o tebi, pošto očigledno nećeš ti.“ rekao je gotovo sarkastičnim tonom.
„Hej, šta se desilo večeras zbog čega si ostavio naše koleginice u izlasku?“ Pomislio sam da bi mu razgovor o tome malo olakšalo raspoloženje.
„Ništa. Samo sam hteo da idem kući, a one su htele da ostanu još“, rekao je Mihajlo neubedljivo, dok je gledao kroz prozor restorana.
„Hej, dovoljno se znamo da mogu da prepoznam da se nešto drugo desilo. Nije bila najbolja noć, to si rekao. Samo želim da vidim da li mogu da pomognem. Tu sam za tebe buraz.“ Znao sam da rizikujem, ali sam zaista želeo da pomognem.
Mihajlo me je pogledao i duboko uzdahnuo. „Dobro, njih dve su htele da idu u ovaj klub koji je pored reke dole. Ja stvarno nisam hteo da idem jer je to mesto gde moj bivši voli da ide. A pošto je bio petak, znao sam da je velika verovatnoća da će biti tamo.“
„Otišao si ipak?“, upitao sam dok sam se zavalio i smestio u opušteniji položaj u separeu.
„Jesam, jebiga. Pojavio se, ali nisam siguran kada je zapravo stigao. Bili smo tamo neko vreme pre nego što sam naleteo na njega za šankom. Nije bila duga interakcija, ali sam jednostavno izgubio volju da budem tamo. Zato sam samo rekao koleginicama da se ne osećam dobro i otišao sam.“
Znao sam da je Mihajlov raskid bio težak. Radio je od kuće celu nedelju nakon što se to dogodilo. Rekao je da je zbog kovida, ali sam od Mije, jedne od koleginica koje su izašle sa njim to veče, da je raskid. Kao neko ko je bio prevaren u prošlosti, znao sam da je to užasno i koliko može biti teško za preboleti. To je bio glavni razlog zašto nisam izlazio i zabavljao se nakon toga. Ono što ipak nisam znao za Mihajla, jeste da je raskid bio sa muškarcem.
Kraj 1 dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
