Usne Njene Studentkinje 2. Deo
Ručak je bio ležeran i prijateljski. Marija i Bojana su uglavnom razgovarale dok su jele ukusne sendviče. Nakon toga, obe su se složili da su proteklih dana previše vremena provodili u zatvorenom prostoru, pa su kupile toplu kafu i prošetale parkom.
Bio je to još jedan hladan dan, ali ovoga puta obe su bile spremne za vremenske prilike. Obe su nosili debele jakne i zimsku odeću. Nakon kratke šetnje, obe su sele na klupu dok su nastavile da piju kafu.
“Ovo je bilo zabavno”, rekla je Marija. “Obično ne provodim vreme sa studentima van kampusa.”
“Što da ne?”
“Po mom mišljenju, to nije baš prikladno. Univerzitet takođe obeshrabruje ovakve stvari. Dekan se plaši tužbi, znaš, od studenata koji tuže tvrdeći da su seksualno uznemiravani. To se već dešavalo.”
„Obećavam da se neću žaliti“, rekla je Bojana razigrano.
Marija se nasmešila: “Nisam ni mislila da hoćeš. Samo kažem.”
“Ali ozbiljno sada. Vi ste baš cool osoba. Vi ste takođe verovatno i najbolja profesorka koju sam ikada imala.”
“Sad mi samo laskaš.”
“Potpuno sam ozbiljna”, insistirala je Boka.
“Pa hvala. Uvek je lepo to čuti.”
“Da li ste oduvek želeli da budete profesorka?”
„Još od malih nogu“, odgovorila je Marija. “Imam veliku sreću što mogu da radim ono što volim.”
“To je sjajno.”
“A šta je sa tobom? Imaš li neke ciljeve u karijeri?” Bojana se na trenutak zamislila.
“Zainteresovana sam za sve što se tiče komunikacija. Uvek su mi govorili da odlično komuniciram.”
“Slažem se. Imaš veoma dragu ličnost.”
Bojana se nasmešila: “Sada si ti ta koja pokušava da bude laskava.”
“Ozbiljno”, Marija je uzvratila osmeh, ni ne obazirujući se na to što je Boka prešla na “ti”.
“Prijatno je biti u tvojoj blizini. Uživam u tvom društvu. Svakako je bolje nego ostati po ceo dan kod kuće bez ikoga za razgovor.”
“Zašto si još uvek sama? Zaista si lepa za svoje godine.” Marija je bila blago uvređena komentarom o godinama, ali je to ipak shvatila kao kompliment.
“Bila sam dugo u braku. Venčali smo se odmah nakon fakulteta i mislila sam da smo srodne duše. Ali pre nekoliko godina odlučio je da pobegne sa nekom drugom. Mlada žena jedna iz njegove kancelarije.”
“To je užasno”, uzdahnula je Boka.
“To čak nije ni najgori deo. Mlađa žena je bila moja bivša studentkinja. To mi je bio dodatni udarac u stomak. Nisam mogla da verujem.”
“Zvuči kao pravi seronja.”
“U to vreme sam mislila da je on savršen čovek. Bilo mi je zaista teško da ga prebolim. Još uvek ne mislim da sam to potpuno prebolela.”
„Bolje ti je bez njega“, umirila ju je Boka. “Veruj mi, znam mnogo o izlascima i vezama. Ako se vratiš na tržište, imaćeš mnogo zgodnih muškaraca koji će vam kucati na vrata, uprkos srednjim godinama.”
Marija je još jednom bila uznemirena komentarom o godinama, ali je pokušala da ga ignoriše. “Malo sam izlazila. Nisam uspela da pronađem pravu vezu ni sa kim. Hemija je za mene izuzetno važna, bez obzira na to koliko je momak zgodan.”
“Jesi li probala žene?” Upitala je Bojana.
“Izvini?”
“Ma nebitno. Samo kažem, ne škodi proširenje vidika.”
Marija je izgledala kao da joj je pomalo neprijatno. ” U svakom slučaju, počinje zahlađenje. Kasnije večeras biće snežna oluja. Hoćeš li biti dobro? Želiš li da te povezem po namirnice ili nešto? Nije mi problem.”
“Biću dobro.”
Marija je videla polu tužan pogled u njenim očima. Studentkinja je govorila jedno, a oči su govorile nešto drugo.
“Jesi li sigurna?” Upitala je Marija.
“Da. Dobro sam. Samo se nadam da neće doći do nestanka struje ili će mi do smrti biti dosadno.”
Studentkinja je nastavila sa nevinim i bespomoćnim pogledom u očima, a Marija nije mogla da se suzdrži. Bio je jasan signal koji se nije mogao zanemariti.
„Možeš ostati sa mnom ako želiš“, ponudila se Marija. “Nemam ništa protiv.”
Bojana je razrogačila oči. “Zaista?”
“Ne bih se osećala dobro ostavljajući te samu. Samo nemoj nikome reći da sam te pustila da spavaš u mojoj kući, u redu?”
Bojana se rukovala sa profesorkom. “To će biti naša tajna. Neću nikome reći.”
“Dogovoreno”, odgovorila je Marija, rukujući se. “Hajdemo sada u tvoj stan po stvari koje su ti neophodne.”
Dve žene su popile ostatak kafe i otišle.
***
Kasnije popodne.
Bojana je brzo spakovala stvari. Stan je bio tipičan životni prostor studenta; bilo je neuredno, sa stvarima razbacanim posvuda. Nakon što je sve bilo spremno, otišle su do Marijine kuće i uneli stvari u kuću. 
„Lepo mesto“, primetila je Boka u dnevnoj sobi, vukući svoj teški prtljag. “Ovo je baš lepo.”
„Hvala ti“, odgovorila je Marija noseći torbu. “Drago mi je da ti se sviđa. Trudim se da stvari budu uredne.”
Sa mukom su se uspele uz stepenice do ponesu torbe. Marija nije mogla da shvati zašto bi joj trebalo toliko odeće i pribora. Bilo je to veliko olakšanje kada su stigle do spavaće sobe i spustile stvari na pod.
“Ova soba je skoro veća od mog stana”, našalila se Bojana nakon što je duboko udahnula.
“Ti si student, to je normalno.”
“Nažalost.”
Bilo je već 16 sati, i kao i obično, Marija se radije držala jasno definisanog rasporeda.
“Trebalo bi da se odmorimo neko vreme”, rekla je Marija. “Bio je tako dug dan. Doneću ti peškir da se istuširaš. Večera će biti spremna oko 7. Napraviću nešto dobro.”
“Zvuči divno. Najbolja si. Ozbiljno.”
“Nema potrebe za pohvalama. Sviđa mi se što si tu.”
Bojana se nasmešila: “I ja volim da budem pored tebe. I ja znam kako da uzvratim uslugu. Veruj mi.”
KRAJ 2. Dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
