Desila se ona… Tamara 1. deo
Kasnio sam na predavanje i morao sam brzo da izađem iz zgrade. Vrata lifta su se otvorila i odmah sam pomislio, naravno da je pun! Život na jedanaestom spratu značio je da neću ići stepenicama. Zato sam morao da se nekako uguram među ljude. Pogledao sam na sat i još uvek sam imao vremena da uzmem kafu usput. U prizemlju zgrade su bili lokali, neka sendvičarnica, kafeterija i slično.
Naručio sam kafu koju je žena iza pulta već napamet znala koliko volim. Već sam 4 meseca živeo u zgradi i bio sam redovna jutarnja mušterija. „Zapošljavate nove?“ upitao sam, videvši znak zalepljen sa strane.
„Zar tražite posao komšija?“ Ljubazno sam klimnuo glavom. „Šta se desilo sa poslom u pozorištu?“ upitala je.
Odjednom sam shvatio da možda ne bi trebalo da svima pričam baš sve. Posao u pozorištu je bio posao koji sam želeo da zaboravim. Brzo sam odgovorio: „Nisu mi dozvoljavali pola radnog vremena, a to mi ne odgovara zbog svakodnevnih predavanja koja pohađam.“
„Evo ti kafica i popuni ovo. Ostavi je kad dođeš sa predavanja. A sada bež odavde i uživaj u najboljoj kafi.“ Sa tim rečima, krenuo sam, držeći kafu i prijavu za posao u ruci.
Napustio sam fakultet književnosti posle samo jednog semestra, preselio se u drugi grad i upao na drugi faks. Imao sam veoma lošu epizodu u životu i više nisam mogao da ostanem u onom gradu. Sa dvadeset godina bio sam nezreo i mlad. Oslobađanje od prošlosti bio je bolan proces i čak sam u jednom trenutku upao u fazu samodestrukcije. Dotakao sam dno i bilo je vreme da tome stanem tome na kraj.
**
Dan je proleteo i konačno sam se našao pred zgradom. Radnica u kafeteriji je završavala neku papirologiju. Kada sam ušao na vrata, gospodin Luka, vlasnik, sedeo je sa strane i pozvao me. „Danijel? Je l’ tako?“
Odmah sam krenuo ka njegovom stolu. „Da gospodine, Danijel.“
Gospodin Luka me je pozvao da sednem i tek tako je započeo intervju. On je znao ko sam jer me je skoro svaki dan viđao u svojoj kafeteriji. Već je razgovarao i sa upravnikom zgrade i dobio je mnogo informacija od njega. Saznao je da sam brucoš na lokalnom fakultetu. Da sam plaćao kiriju i komunalne usluge na vreme. Da sam bio uzoran stanar. To je značilo da se niko nikada nije žalio.
Gospodin Luka je čak razgovarao i sa starijim momcima koji su se motali okolo. Svi su mu rekli da sam dobro dete, kulturan i pozitivan. Odgajio me je deda, tako da mi je bilo lako biti ljubazan i razgovarati sa starijim matorcima koji su sedeli ispred zgrade ili boćali u blizini. Uvek sam bio raspoložen za partiju karata, šaha, domina ili šta god su igrali u tom trenutku.
Ali da malo obrazložim neke stvari. Razlog zbog kojeg sam se preselio je taj što mi je srce bilo slomljeno. Slomila ga je osoba koju sam voleo i osoba koja je trebalo da mi bude najbolji prijatelj. Preselio sam se da bih počeo ispočetka. Nešto što nijedan „klinac“ nikada ne bi trebalo da radi u tako mladim godinama. Ali takav je život bio. Konačno sam se oporavljao. Ovaj dan je bio početak.
Gospodin Luka me je rado zaposlio, ali je insistirao da mu dam raspored predavanja. „Ići ćeš redovno na svaki čak ako radiš za mene, mladiću.“ Gospodin Luka je bio čvrst u toj naredbi.
„Hoću gospodine.“ Odmah sam odgovorio.
To je bilo sjajno! Mogao sam da zadržim svoj mali stan i da nastavim da idem na studije. Život je postajao bolji. Nabavio sam sebi bicikl, posle posla, ako bih još uvek imao energije, krenuo bih da se vozim po kraju. Ali tehnički sve što sam trebao nalazilo se u samoj zgradi. To je jedna od modernih objekata gde imate bukvalno sve!
Osamnaest spratova stanova, prodavnice, teretana i slične zajebancije. Zgrada se nalazila tačno u središtu centra grada. Sam grad je bio srednji do veliki. Nakon vožnje biciklom uveče, išao bih da se istuširam i učim. Ako bih imao vremena, smestio bih se u svoju veliku udobnu fotelju, tačno ispred prozora. Otvorio bih ga i gledao u daljinu.
Sa te visine, pogled je bio nešto što nikada ranije nisam doživeo. Pravi spektakl je bio gledati kako se kišne oluje približavaju iz daljine. Gledati te velike tamne oblake kako se kotrljaju bilo je sjajno, ali munje koje su sevale u daljini bile su spektakularne. Bio sam sam, ali sam se konačno osećao dobro u vezi sa sobom.
**
Nikada nisam zaista primetio Tamaru. Iskreno, ne znam zašto je nikada nisam primetio. Znam da je završila srednju školu, nedavno je napunila 18 godina (slavilo se kao da je svadba, cela zgrada je gorela). Bila je sićušna, imala je kratku, ravnu, prirodno plavu kosu. Tamara nije bila lepa, bila je prelepa, zadivljujuće lepa. Smešno je nisam ni jednom pogledao na „onaj“ način. Mada bio sam u svojim brigama.
Nije delovala uobraženo ili nafurano kao što je većina devojaka njenih godina danas. Ali ja je tehnički nisam ni poznavao osim povremenih razmene reči „ćao“, tako da je za mene Tamara bila samo tamo neka komšinica Tamara. Sve do jednog dana na poslu.
Radila je u sedvičarnici pored kafeterije. Bilo je izuzetna gužva tog dana i univerzum je odlučio da baš u tom trenutku treba da se sretnemo. Tamara je skrenula levo, a ja desno. Bum! Slučajno smo se sudarili. Porudžbina sendviča u njenoj ruci je otišla u tom pravcu, a porudžbina kafe u drugom. Da, bila je to prava ona filmska scena, ali čekajte, ima još… Oboje smo se odmah sagnuli da pokupimo nered u isto vreme.
Pogodili ste, tup udarac! Sudarili smo se glavama. Osetio sam udarac, tako da znam da je ona osetila još gore. Kada sam podigla pogled, Tamara se namrštila, što mi je dalo do znanja da sam ga najebao. Ali te oči… Odrastao sam na farmi i živeo u prilično izolovanom kraju pre nego što sam krenuo na fakultet. Nikada u životu nisam video tako jarko zelene oči.
Da, Tamara je imala najlepše zelene oči za koje bi mnogi i ubili ako treba! U tom deliću sekunde, sledeće što sam primetila bio je njen izraz lica. Tamara je bila besna i ne znam zašto, ali sam se blago osmehnuo. Ova sićušna stvar ispred mene će me prebiti, a mene je to nasmejalo.
„Jesi li ćorav ili šta?!“ Tamara je prigušila malo glas da je drugi ne bi čuli. Ali se pobrinula da je ja jasno čujem. Bila je ljuta. „Otvori oči i gledaj kuda ideš. I molim te prestani da se smešiš tako!!“
Tada sam primetio koliko je ova devojka lepa. I tako me je univerzum upoznao sa Tamarom. Spremili smo nered i od tog trenutka smo započeli malo mini-poslovno rivalstvo. Svaki put kada bismo radili u istoj smeni, pokušavali bismo da vidimo ko može da radi više. Ko može biti brži, ljubazniji za mušterije i slično.
Mala terasica našeg i njenog lokala bile su praktično spojene, samo su se stolovi i stolice razlikovale. Gospodin Luka je voleo svoje zadovoljne mušterije pa mu nisu smetale povremene smisalice i zavrzlame između mene i Tamare.
Posle nekoliko nedelja, svi su počeli da primećuju nešto među nama. Smešno je što nas dvoje toga nismo bili svesni! Svi su prepoznali način na koji smo pričali, gledali se i „motivisali“ jedno drugo da bude bolji. Svi, od naših kolega do redovnih mušterija, svi su to primetili. Čak i gospodin Luka. Svi osim nas. Nismo imali pojma, ili bar ja nisam imao pojma.
Počeli smo da pravimo pauze zajedno. Šetali smo po bloku tokom pauza. Pričali smo o svemu i ni o čemu. Počeo sam da primećujem da se Tamara oseća tako nekako opušteno pored mene. Mislio sam da je moje srce previše slomljeno, sveža rana koja ne dozvoljava da se ovako nešto desi. Ali Tamara se dogodila…
kraj 1 dela
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
