U 18.47 stigla mi je Lukina poruka:
Nemoj još da ideš. Trebaš mi zbog onog izveštaja.
Izveštaj smo završili u četiri.
Sedela sam za stolom u gotovo praznoj kancelariji i gledala u ekran telefona duže nego što je trebalo. Na fotografiji iza poruke bio je moj muž, naslonjen na ogradu nekog grčkog pristaništa, nasmejan onako kako se poslednjih meseci retko smejao kod kuće.
Okrenula sam telefon licem nadole.
Luka je stajao na vratima sale za sastanke, sa zavrnutim rukavima i dve kartonske čaše kafe. Jednu je podigao prema meni.
— Znam — rekla sam. — Izveštaj.
— Veoma komplikovan izveštaj.
— Ima čak dve strane.
— Zato nam i treba ovoliko vremena.
Nasmejala sam se, iako sam još mogla da ustanem, uzmem torbu i odem.
Kasnije sam mnogo razmišljala o tom trenutku. Ne o njegovoj ruci, ni o prvom poljupcu. O stolici koju nisam odgurnula. O kaputu koji je ostao preko naslona. O svim sitnim, sasvim običnim pokretima kojima čovek odluči nešto veliko, pre nego što to sebi prizna.
Zvala sam se Nina, imala trideset pet godina i vodila projekte u marketinškoj agenciji u kojoj su se prekovremeni sati podrazumevali, a slobodni vikendi najavljivali kao nagrada.
Luka je došao u februaru.
Na prvom sastanku oborio mi je pola predloga za kampanju, hladno i precizno, pred dvanaestoro ljudi.
Posle sam ga zaustavila kod aparata za kafu.
— Mogao si to malo pristojnije.
Pogledao me je preko ivice šolje.
— Mogao sam. Ali onda bismo još pola sata razgovarali o ideji koja ne radi.
— Ti si uvek ovako prijatan?
— Samo kad sam nervozan.
— A nervozan si zato što…?
— Prvi mi je dan. Pokušavam da ostavim utisak.
Tada sam se prvi put nasmejala zbog njega.
U martu smo već imali svoj mali rat oko temperature u kancelariji. U aprilu je znao da pijem kafu bez šećera i da u vreme rokova zaboravljam ručak. U maju sam umela da prepoznam njegovo raspoloženje po načinu na koji spušta ključeve na sto.
Oboje smo uredno pominjali svoje partnere.
Moj muž Marko radio je kao građevinski inženjer. Luka je živeo sa verenicom Jelenom, koja je pripremala pravosudni ispit.
Te činjenice smo izgovarali gotovo demonstrativno.
„Marko i ja smo bili kod njegovih.“
„Jelena kaže da sam nemoguć kad ne spavam.“
Kao da nas pominjanje njihovih imena drži na bezbednoj udaljenosti.
Prvi put me je dodirnuo sasvim slučajno, dok smo oboje posegli za istom fasciklom.
Ništa se nije dogodilo.
Samo sam ostatak sastanka znala tačno gde mu je ruka.
U sali je mirisalo na kafu i sredstvo za čišćenje. Spremačica je već prošla naš sprat. Kroz stakleni zid videla se moja prazna stolica, a iza nje grad koji je počinjao da svetli.
Luka je spustio čašu ispred mene.
— Ako hoćeš da odem, reci sad.
— Ti si mene zadržao.
— Znam.
Nije se smeškao. To mi je otežalo sve.
— Oboje znamo da je ovo loša ideja — rekla sam.
— Znamo.
— I oboje imamo kome da odemo kući.
Pogledao je prema mom telefonu.
— Znam i to.
Bilo bi lakše da je pokušao da se našali. Da je rekao da preterujem, da je ovo samo kafa, da smo odrasli ljudi. Mogla bih da se naljutim i odem.
Umesto toga stajao je predamnom i puštao me da odlučim.
Prišla sam prva.
Poljubac je bio kratak, gotovo oprezan. Kad smo se odmakli, čulo se zujanje klime i zvuk lifta negde iza hodnika.
Luka je spustio čelo na moje.
— Nina?
— Nemoj sad da pitaš jesam li sigurna.
— Hteo sam da pitam jesu li vrata otvorena.
Pogledala sam ga i prasnula u tih, nervozan smeh.
Zatvorio ih je.
Ono što se te večeri dogodilo ostalo je iza spuštenih roletni sale za sastanke. Kada sam kasnije popravljala kosu u tamnom odrazu prozora, nisam ličila na ženu koja je samo ostala da završi posao.
Luka mi je dodao sako.
Tada smo začuli ključ.
Oboje smo se ukočili.
Naš direktor, Vuk, imao je običaj da se vraća po stvari koje je namerno ili slučajno ostavljao u kancelariji. Laptop. Punjač. Dokumenta. Uvek nešto.
Kvaka se pomerila.
Luka je zgrabio najbliži laptop, otvorio ga i seo. Ja sam podigla fasciklu sa stola, pogrešno okrenutu.
Vuk se pojavio na vratima.
Pogled mu je prešao preko Luke, preko mene, pa preko spuštenih roletni.
— Vi još ovde?
— Završavamo projekciju troškova — rekao je Luka.
Na ekranu laptopa stajala je fotografija planine.
Vuk ju je pogledao.
Onda mene.
Polako sam okrenula fasciklu.
— Šaljemo ujutru — dodala sam.
Nekoliko sekundi nije rekao ništa.
— Nemojte da se iscrpite — izgovorio je najzad.
Otišao je do svoje kancelarije.
Čuli smo fioku, korake, pa lift.
Tek tada sam sela.
— Video je — šapnula sam.
Luka je gledao u zatvorena vrata.
— Ne znam.
To je bio prvi put da mi se njegov mir nije dopao.
Kod kuće je Marko sedeo u kuhinji i jeo podgrejanu večeru.
— Ostavio sam ti — rekao je.
Na šporetu je stajala poklopljena šerpa.
Spustila sam torbu.
— Nisam gladna.
— Opet si jela nešto usput?
Klimnula sam.
Prišao je, poljubio me u obraz i zastao.
— Lep parfem.
Koristila sam isti parfem četiri godine.
— Hvala.
Te noći nisam mogla da zaspim. Marko je disao ravnomerno, okrenut prema prozoru. Telefon mi je zasvetleo jednom.
Jesi stigla?
Odgovorila sam tek posle nekoliko minuta.
Jesam. Nemoj da pišeš večeras.
Luka više nije pisao.
Zbog toga sam ga želela da čujem još više.
Rekli smo da se neće ponoviti.
Izdržali smo šest radnih dana.
Sedmog smo ostali sami u arhivi, tražeći ugovor koji je kasnije pronađen u Vukovoj kancelariji. Luka je zatvorio metalnu fioku i okrenuo se prema meni.
— Je l’ ti stvarno dobro?
To pitanje mi je poslednjih meseci postavljalo mnogo ljudi, uglavnom u prolazu, dok su već gledali u nešto drugo.
On je čekao odgovor.
— Nije — priznala sam.
Prišao je, ali me nije odmah dodirnuo.
— Zbog one večeri?
— I zbog nje.
Naslonila sam se na ormar.
— Kod kuće se ne svađamo. Sve funkcioniše. Računi, nabavka, rođendani, planovi. Samo ponekad imam osećaj da smo se pretvorili u dvoje ljudi koji dobro vode isto domaćinstvo.
Luka je spustio pogled.
— Jelena je pre dve nedelje rezervisala restoran za svadbu.
— A ti?
— Ja sam rekao da je lep.
— To te nisam pitala.
— Znam.
Treba da se pamti i to: nismo jedno drugo zaveli velikim obećanjima. Nismo govorili da ćemo otići, razvesti se, početi novi život.
Govorili smo male istine koje smo kod kuće prećutkivali.
A onda smo od njih napravili opravdanje.
Naredne tri nedelje živele su između poruka koje smo brisali i pogleda koje nismo uspevali da sakrijemo.
Na sastancima sam znala da me posmatra i kad ga nisam gledala. U liftu smo stajali na suprotnim stranama, toliko pažljivo da je verovatno baš to bilo sumnjivo.
Jednom smo ostali u kancelariji zbog prezentacije za velikog klijenta. Kiša je udarala u prozore. Obezbeđenje je pozvalo da pita koliko ćemo još biti tu.
— Petnaest minuta — rekao je Luka.
Ostali smo gotovo sat.
Posle sam sedela na ivici stola i pokušavala da pronađem drugu minđušu, dok je on klečao na tepihu i svetleo telefonom.
Pronašao ju je ispod radijatora.
— Romantika — rekao je, pružajući mi je.
— Ćuti.
Poljubila sam ga u teme.
Tada je stigla poruka sa nepoznatog broja.
Roletne nisu isto što i zidovi.
Ispod teksta bila je fotografija.
Na njoj smo bili Luka i ja u sali za sastanke, one prve večeri. Zrnasta slika, snimljena kroz uzak razmak između roletni.
Osetila sam kako mi hladnoća prolazi kroz stomak.
Luka je ustao čim mi je video lice.
Pružila sam mu telefon.
Pročitao je poruku dva puta.
— Ko ima ovaj broj? — pitao je.
— Pola firme. Svi klijenti. Ne znam.
Telefon je ponovo zavibrirao.
Sutra u devet. Direktorova kancelarija. Sama.
Vuk je tog jutra bio neobično ljubazan.
Ponudio mi je kafu.
Odbila sam.
Na stolu je imao moj odštampani izveštaj, nekoliko računa i plavu hemijsku olovku položenu tačno preko potpisa koji je nedostajao.
— Imamo mali administrativni problem — rekao je.
Sela sam.
— Kakav?
Gurnuo je papire prema meni.
Radilo se o troškovima spoljnog dobavljača na projektu koji sam vodila. Iznosi su bili veći od odobrenih. Mnogo veći.
— Ovo nisam ugovorila.
— Kolege iz finansija su zakomplikovale. Treba mi potvrda da su dodatne usluge izvršene.
— Ali nisu.
Vuk je naslonio leđa na stolicu.
Prvi put tog jutra prestao je da se smeši.
— Nina, ovde svi ponekad pokažemo malo razumevanja.
Pogledala sam plavu olovku.
— Ti si poslao fotografiju.
— Ja sam te pozvao da rešimo problem.
— Jesi li ti poslao fotografiju?
Nagnuo se prema meni.
— Bilo bi neprijatno da tvoj muž nešto pogrešno razume. Još neprijatnije za Luku, pred svadbu.
Ruke su mi se tresle ispod stola.
— Hoćeš da potpišem lažne troškove.
— Hoću da zatvorimo projekat.
Ustala sam.
Vuk nije pokušao da me zaustavi.
— Do petka — rekao je. — Razmisli šta ti je važnije.
Luka me je čekao kod stepeništa.
Odveo me je sprat niže, gde se nije pušilo, iako su svi pušači dolazili baš tamo.
Ispričala sam mu.
Nije izgledao iznenađeno onoliko koliko sam očekivala.
— Šta? — pitala sam.
Protrljao je lice.
— Pre mesec dana tražio je od mene da izmenim datume na jednoj ponudi.
Odmakla sam se.
— Jesi li?
— Jesam.
Čula sam vrata iznad nas. Neko je izašao, zastao, pa se vratio.
— Luka.
— Rekao je da je tehnička greška. Da je posao svakako urađen.
— A ti si poverovao?
— Hteo sam da verujem.
Nasmejala sam se bez imalo veselja.
— Odlično nam to ide.
Pokušao je da me uhvati za ruku.
Sklonila sam je.
Prvi put od početka afere nisam želela njegov dodir.
Tog popodneva nisam uradila gotovo ništa.
Otvarala sam iste tabele i čitala iste brojeve. Svaki put kad bih podigla pogled, Vukova vrata bila su zatvorena.
U 16.12 stigla je druga fotografija.
Ovog puta snimak ulaska u arhivu.
Uz nju samo:
Petak.
Nisam odgovorila.
Sačuvala sam obe poruke na privatni mejl.
Onda sam otvorila račune.
Dobavljač je bio mala konsultantska firma sa adresom u Novom Sadu. Nisam prepoznala ime. Pretražila sam dokumentaciju projekta i pronašla njihove fakture još na dva mesta.
Sve su imale gotovo isti opis.
Sve su bile odobrene neposredno pre isplate.
Na jednom dokumentu stajali su moji inicijali.
Nikad ga ranije nisam videla.
Tada je strah promenio oblik.
Do tog trenutka mislila sam da pokušavam da sakrijem prevaru.
Sada sam pokušavala da sprečim da postanem odgovorna za nešto što nisam uradila.
Uveče sam rekla Marku da moramo da razgovaramo.
Spustio je daljinski.
Valjda je po mom licu shvatio da nije reč o tome ko će sledeće nedelje kod njegovih.
Sedela sam preko puta njega i prvi put nisam tražila lep način da izgovorim ružnu stvar.
Rekla sam mu za Luku.
Nisam dodavala da sam bila usamljena. Nisam pominjala naše ćutanje, njegove poslovne puteve, večere ispred televizora.
Ništa od toga nije bilo odgovor na ono što sam uradila.
Marko je dugo gledao u moje ruke.
— Koliko traje?
— Tri nedelje.
— Voliš ga?
Otvorila sam usta.
Zatvorila ih.
— Ne znam.
Klimnuo je, kao da je to gori odgovor nego da sam rekla da ga volim.
Ustao je i otišao do prozora.
— A ja sam mislio da si samo premorena.
Ta rečenica me je pogodila više nego da je počeo da viče.
Ispričala sam mu i za Vuka.
Saslušao je sve.
— To su dve stvari — rekao je najzad.
Pogledala sam ga.
— To što si uradila meni i to što on radi tebi. Nemoj da ih mešaš.
Te noći otišao je kod brata.
Nije zalupio vrata.
Volela bih da jeste.
Luka je Jeleni rekao sutradan.
Saznala sam to kad mi je u deset ujutru stigla njena poruka.
Treba da se vidimo. U vezi sa računima.
Sedela sam nepomično.
Pročitala sam poruku opet.
U vezi sa računima.
Našli smo se u kafiću preko puta suda. Jelena je već sedela za stolom, u sivom sakou, sa fasciklom pored šolje.
Izgledala je umorno.
Ne slomljeno. Ne besno.
Umorno.
To mi je bilo najteže.
— Nisam došla da razgovaram o vama — rekla je čim sam sela. — Bar ne danas.
Klimnula sam.
— Radim u kancelariji koja zastupa jednog od suvlasnika vaše agencije. Proveravamo sumnjive isplate već šest nedelja.
Pogledala sam fasciklu.
— Luka je znao?
— Znao je da gledam neku poslovnu dokumentaciju. Nije znao čiju.
Izvadila je kopiju računa.
Isti dobavljač.
Isti opis.
— Kada mi je sinoć rekao šta se dešava, pokazao mi je poruke. Prepoznala sam firmu.
Bilo mi je muka od ironije situacije.
Žena koju sam povredila sedela je preko puta mene i objašnjavala mi kako da se zaštitim.
— Zašto mi pomažeš? — pitala sam.
Pogledala me je pravo.
— Zato što mi je ovo posao. I zato što Vuk ne treba da se izvuče zato što ste vas dvoje napravili haos.
Prihvatila sam to.
Nisam zaslužila blaži odgovor.
Do petka sam prikupila sve što sam mogla da dokažem iz dokumentacije kojoj sam imala pristup: originalne ponude, prepisku, zahteve za izmenu i verzije izveštaja.
Nisam dirala ono što nisam razumela.
Jelena je preko svoje kancelarije dogovorila naredne korake sa suvlasnikom agencije.
Luka je predao prepisku o promenjenim datumima.
Prvi put za mesec dana razgovarali smo samo o poslu.
Nije bilo tajnih dodira ni poruka posle ponoći.
Jednom me je zaustavio kod aparata za kafu.
— Nedostaješ mi.
Gledala sam kako se šolja puni.
— I ti meni.
Čekao je.
— Ali trenutno ne znam šta mi tačno nedostaje — rekla sam. — Ti ili sve ono kako sam se osećala dok nisam razmišljala šta radim.
Nije pokušao da me ubedi.
Uzeo je svoju kafu i otišao.
U petak u 14.55 Vuk me je pozvao u kancelariju.
Na stolu su bili isti papiri.
Ista plava olovka.
Ovog puta seo je na ivicu stola, gotovo opušten.
— Nadam se da si se urazumila.
Zatvorila sam vrata.
— Jesam.
Osmehnuo se.
Prišla sam stolu, ali nisam sela.
— Neću potpisati.
Osmeh mu je ostao još trenutak, pa nestao.
— Dobro razmisli.
— Razmislila sam.
Uzeo je telefon.
Taj pokret me je ipak presekao. Telo nije znalo ono što sam prethodne noći ponavljala sebi: da Marko već zna, da Jelena već zna, da fotografija više ne može da vrati vreme unazad.
— Muž ti je baš tolerantan? — pitao je.
— Ne.
Vuk je podigao pogled.
— Zna.
Prvi put sam videla da ne zna šta dalje.
U tom trenutku neko je pokucao.
Vrata su se otvorila pre nego što je odgovorio.
Na pragu je stajao suvlasnik agencije, gospodin Ristić, sa ženom koju nisam poznavala.
— Vuk, treba nam razgovor — rekao je.
Vuk je sišao sa ivice stola.
Pogledao je mene.
Nije više bilo podsmeha.
Samo računanje.
Izašla sam, ostavljajući plavu olovku tamo gde je bila.
Naredne nedelje Vuk više nije dolazio.
U firmi se govorilo o internom postupku, finansijskim nepravilnostima i preuzetoj dokumentaciji. Niko nije znao sve. Mnogi su se pravili da znaju.
Ja sam nastavila da dolazim na posao.
Luka takođe.
To nije značilo da je išta bilo rešeno.
Marko je pristao da razgovaramo sa bračnim savetnikom, ali se još nije vratio kući. Nekad bismo razgovarali mirno, nekad bismo stali posle deset minuta jer više nismo umeli da slušamo jedno drugo.
Jelena je raskinula veridbu.
Luka mi je to rekao jednog kišnog utorka, dok smo čekali lift.
— Žao mi je — izgovorila sam.
— Znam.
Nisam ga zagrlila.
Bilo je previše lako da svaki težak razgovor završimo blizinom i tako ga ne završimo uopšte.
Mesec dana kasnije dobila sam ponudu iz druge agencije.
Manji tim. Manje para. Normalno radno vreme.
Prihvatila sam.
Poslednjeg dana spakovala sam šolju, rezervne cipele i biljku koja je nekim čudom preživela kraj mog monitora.
Luka je došao pred kraj smene.
U rukama je držao dve kartonske čaše.
— Izveštaj? — pitala sam.
Blago se nasmejao.
— Ovog puta samo kafa.
Sedeli smo u kuhinji, na dnevnom svetlu, dok su kolege prolazile pored nas i razgovarale o vikendu.
— Jesi li se čula s Markom? — pitao je.
— Jesam. Vidimo se u nedelju.
Klimnuo je.
— Dobro.
— A ti?
— Tražim stan. Ovaj je bio Jelenin.
Ćutali smo.
Više nije bilo one lake napetosti koja nas je nekad terala da svaku pauzu pretvorimo u igru. Sada smo se poznavali i izvan toga. Znali smo kako drugo izgleda kad se uplaši, kad slaže, kad mora da ostane bez odgovora.
— Misliš li da bismo se ikad upoznali normalno? — pitao je.
— Jesmo se upoznali normalno.
Pogledao me je.
— Kod aparata za kafu — dodala sam. — Bio si užasan.
Nasmejao se prvi put iskreno tog dana.
Ustala sam kad sam završila kafu.
On takođe.
Na vratima smo zastali, dovoljno blizu da sam se setila svega odjednom.
Nije pružio ruku.
Nisam ni ja.
— Čuvaj se, Nina.
— I ti.
U nedelju sam stigla u restoran deset minuta ranije.
Marko je već bio tamo.
Ustao je kad me je video, nesiguran treba li da me poljubi u obraz. Nisam mu olakšala taj trenutak, jer ni sama nisam znala šta smem da očekujem.
Seli smo.
Na stolu između nas nije bilo telefona.
— Kako je novi posao? — pitao je.
— Još nisam počela.
— Znam. Mislim… kako se osećaš zbog njega?
Razmislila sam pre nego što sam odgovorila.
— Uplašeno. Ali dobro.
Klimnuo je.
Konobar je doneo vodu.
Gledala sam Markove ruke dok je sipao u moju čašu. Poznavala sam ih dvanaest godina. Poslednjih nedelja prvi put sam shvatila koliko dugo nisam obraćala pažnju na njih.
— Ne znam da li mogu da ti oprostim — rekao je.
Oči su me zapekle.
— Znam.
— Ali sam došao.
Podigla sam pogled.
Nije se osmehivao.
Nije mi obećavao ništa.
Ipak, ostao je da sedi preko puta mene.
Telefon mi je zavibrirao u torbi.
Nisam posegla za njim.
— Hoćeš da naručimo? — pitao je.
Otvorila sam jelovnik.
— Hoću.
Ostavi prvi komentar