Kad mi je stigla njegova poruka, sedela sam za kuhinjskim stolom i čekala da se muž vrati.
Večera se hladila. Na ekranu telefona stajalo je ime koje nisam videla petnaest godina.
„Vraćam se u grad na nekoliko dana. Voleo bih da te vidim. Ako ti želiš.“
Pročitala sam poruku četiri puta.
Onda sam pogledala prema vratima, kao da sam već nešto uradila.
Nikola je bio čovek s kojim sam sa dvadeset četiri godine birala imena za decu koju nikada nismo dobili.
Živeli smo u iznajmljenom stanu sa prozorom koji nije dobro dihtovao. Zimi smo gurali peškir ispod njega, jeli na podu jer nismo imali sto i verovali da je sve privremeno osim nas.
Onda je prihvatio posao u inostranstvu.
Najpre na šest meseci.
Zatim na još godinu.
Moje „kada dolaziš“ pretvorilo se u njegovo „moramo da budemo razumni“. Poslednji razgovor završili smo ćutanjem. Nijedno nije izgovorilo da je gotovo, ali smo oboje prestali da zovemo.
Dve godine kasnije upoznala sam Marka.
Marko je dolazio kada kaže da će doći. Pamtio je šta volim da jedem. Kad je moj otac završio u bolnici, proveo je noć sa mnom u hodniku, iako smo se poznavali tek tri meseca.
Udala sam se za njega jer sam ga volela.
To je deo koji bih kasnije najradije prećutala. Mnogo je lakše objasniti prevaru ako kažeš da ti je brak odavno bio mrtav.
Naš nije bio.
Bio je umoran.
Imali smo ćerku, kredit, dva posla i običaj da najvažnije razgovore ostavljamo za vikend. Vikendom bismo prali veš, išli u nabavku i zaspali uz televizor.
Niko nas nije napustio.
Samo smo se sve ređe pronalazili.
Nikoli sam odgovorila sutradan.
„Kafa. U petak. Sat vremena.“
Dodala sam sat vremena kao da pravim ogradu oko nečega što umem da kontrolišem.
Došla sam deset minuta ranije. On je već sedeo.
Ustao je kad me je ugledao.
Imao je sede uz slepoočnice. Ja sam imala pažljivo nanetu šminku i haljinu koju sam tri puta presvlačila pre nego što sam izašla iz kuće.
— Ćao, Lena.
Čula sam svoje ime onako kako ga niko drugi nije izgovarao.
Zagrlili smo se kratko. Dovoljno kratko da bude pristojno. Dovoljno dugo da osetim poznati miris njegove kože ispod novog parfema.
— Lepo izgledaš — rekao je.
— I ti si uspeo da ostariš podnošljivo.
Nasmejao se.
Prvih pola sata pričali smo o stvarima koje ništa ne koštaju. Posao. Grad. Ljudi koje oboje poznajemo.
Onda sam pitala:
— Zašto si se stvarno javio?
Spustio je šolju.
— Majka prodaje kuću. Došao sam da joj pomognem. Našao sam neke stare fotografije.
— I na njima mene?
— Na skoro svakoj.
Pogledala sam kroz prozor.
— Jesi li oženjen?
— Razveden. Četiri godine.
On nije morao da pita mene. Burmu sam držala na stolu sve vreme.
— Jesi li srećna? — rekao je.
— Nemoj.
— Šta?
— Da me pitaš baš to posle petnaest godina.
Klimnuo je glavom.
— U pravu si.
Ta jednostavna rečenica me je razoružala više nego kompliment.
Sat vremena pretvorio se u tri.
Kad smo izašli, padala je kiša. Poveo me je pod nadstrešnicu zatvorene knjižare.
— Žao mi je zbog načina na koji sam otišao — rekao je.
— Kasno ti je palo na pamet.
— Znam.
— Čekala sam te.
To nisam planirala da kažem.
Nikola je pogledao u mene, a ja sam već osećala suze i bila besna što ih vidi.
— Svaki put kad bi rekao još malo, ja bih ti verovala. Znaš li koliko sam dugo držala tvoje stvari u ormanu?
Pružio je ruku prema mom licu, pa zastao.
Mogla sam da se odmaknem.
Umesto toga, prislonila sam obraz uz njegov dlan.
Poljubac je počeo oprezno. Zatim sam ga uhvatila za kaput i privukla bliže, kao da sam se ljutila i na njega i na svih petnaest godina između nas.
Kad smo se razdvojili, oboje smo teško disali.
Telefon mi je zazvonio.
Marko.
Pogledala sam ime i pustila da zvoni.
Nikola je spustio ruku.
— Lena…
— Nemoj sad ništa da kažeš.
Javila sam se iz drugog pokušaja.
— Evo, krećem — rekla sam mužu.
Kod kuće je Marko stajao kraj šporeta.
— Podgrejao sam ti večeru.
— Nisam gladna.
— Jesi li dobro?
Skinula sam kaput, pažljivo ga okačila i izbegla njegov pogled.
— Umorna sam.
Prišao je i poljubio me u čelo.
Zbog tog poljupca sam prve noći plakala u kupatilu, sa puštenom vodom da me ne čuje.
Sledeća poruka stigla je u nedelju.
„Neću te zvati ako mi kažeš da ne želiš.“
Mogla sam samo da napišem da ne želim.
Umesto toga, pitala sam koliko još ostaje.
Sastali smo se u utorak. Rekla sam Marku da imam večeru sa koleginicom. Ćerka je bila na ekskurziji, a on je radio do kasno.
Nikola je iznajmio stan blizu reke.
Kad mi je otvorio vrata, nekoliko sekundi nismo progovorili.
— Još možeš da odeš — rekao je.
— Znam.
Spustila sam torbu.
Ovog puta sam ja njega poljubila.
Nije bilo neprijatnosti prvog susreta, ali nije bilo ni bezbrižnosti koju sam pamtila. Svaki dodir nosio je nešto što smo propustili i nešto što sam upravo činila.
Kasnije smo ležali zagrljeni u tihoj sobi. Njegova košulja bila je prebačena preko naslona stolice. Iz hodnika se čulo kako neko zaključava susedni stan.
Prstom je prešao preko mesta na mojoj ruci gde je ostala svetlija koža ispod burme.
Skinula sam je pre nego što sam došla.
— Nemoj to da radiš — rekla sam.
— Šta?
— Da gledaš tamo.
Povukao je ruku.
Dugo sam ćutala, a onda počela da plačem.
— Jesam li te povredio?
Odmahnula sam glavom.
To bi bilo lakše.
Posle tog susreta govorila sam sebi da je gotovo.
Posle narednog prestala sam da izgovaram tu rečenicu.
Nalazili smo se kad god bih mogla da ukradem vreme. Jednom tokom pauze za ručak. Jednom u subotu, dok je Marko vozio ćerku na takmičenje.
Ponekad bismo sat vremena proveli samo razgovarajući. Drugi put bismo se ljubili još u hodniku, nespretni i nestrpljivi, pa kasnije ostajali jedno uz drugo dok mi alarm na telefonu ne bi rekao da moram kući.
Nikola je pamtio kakva sam bila pre nego što sam postala majka, pre kredita i roditeljskih sastanaka. Uz njega sam mogla da zaboravim sve što me čeka.
Upravo zato sam prestala da primećujem koliko stvari ostavljam Marku.
On je išao u nabavku. On je zakazao ćerki zubara. On je primetio da slavina curi.
Ja sam gledala telefon.
Jedne večeri našla sam dve čaše na kuhinjskom stolu i Marka kako sedi između njih.
— Kako je bilo sa Jelenom? — pitao je.
Srce mi je preskočilo.
— Dobro.
— Pozdravila te je.
Spustila sam ključeve.
— Gde si je video?
— U prodavnici. Pitao sam kako joj je majka. Rekla je da je ceo dan bila kod nje.
Stajala sam u jakni, iako je u kuhinji bilo toplo.
— Promenili smo plan — rekla sam.
Marko je gledao u mene dovoljno dugo da shvatim koliko je rečenica bila slaba.
— Dobro — odgovorio je.
Nije bilo dobro.
Te noći legao je okrenut prema zidu.
Nikola je trebalo da otputuje u petak.
U sredu mi je rekao da bi mogao da ostane.
Sedeli smo na podu njegovog stana, naslonjeni na kauč, sa čašama vina koje se nisu dobro slagale uz razgovor.
— Imam mogućnost da radim odavde — rekao je. — Ako ovo među nama nešto znači…
— Znači.
— Onda reci šta želiš.
Otvorila sam usta.
Nisam imala odgovor.
Želela sam njega. Želela sam kuću iz koje ne moram da odlazim. Želela sam da moja ćerka ne sazna. Želela sam da Marko ostane čovek koji me dočekuje.
Nikola je odložio čašu.
— Ne mogu da budem mesto na koje dođeš kad ti je teško.
— Nije samo to.
— Onda moramo da pričamo o tome šta jeste.
Naljutila sam se na njega.
Sada znam zašto. Tražio je odluku, a ja sam od početka pokušavala da dobijem osećanje bez nje.
U četvrtak je Marko saznao.
Nisam mu priznala. Nisam ostavila telefon otključan.
Izašla sam iz Nikoline zgrade i ugledala naš automobil preko puta.
Marko je stajao pored vozačkih vrata.
U ruci je držao moju rezervnu fasciklu za posao.
— Zvala te je koleginica — rekao je. — Trebalo ti je ovo. Rekao sam da ću doneti.
Pogledala sam fasciklu, zatim njega.
— U kancelariji su rekli da nisi dolazila. Video sam tvoj automobil kad sam krenuo nazad.
Nikola je izašao za mnom.
Čuo je tišinu pre nego što je razumeo prizor.
— Marko — rekla sam.
Muž je pogledao njega.
— Koliko dugo?
Nisam odgovorila dovoljno brzo.
— Koliko dugo, Lena?
— Tri nedelje.
Klimnuo je glavom, skoro neprimetno.
Nikola je zakoračio.
— Možemo negde da sednemo…
— Sa tobom nemam šta da razgovaram — rekao je Marko.
Glas mu nije bio glasan. Zbog toga sam se još više uplašila.
Prišla sam mu, ali se pomerio pre nego što sam ga dotakla.
— Je l’ on? — pitao je.
Znala sam šta pita.
Nekada sam mu pričala o Nikoli. O čoveku koji me je ostavio da čekam.
— Jeste.
Marko je kratko zatvorio oči.
— Dobro.
Otvorio je automobil, stavio fasciklu na sedište i krenuo.
Potrčala sam za njim.
— Molim te, stani!
Okrenuo se.
— Šta hoćeš da uradim? Da ti pomognem da ovo lakše podneseš?
Ostala sam na trotoaru.
Otišao je bez mene.
Kod kuće nije bilo vike.
To me je bolelo više nego da je razbio nešto.
Sedeo je u dnevnoj sobi. Na stolu je stajala ćerkina fotografija sa prošlogodišnjeg letovanja.
— Ona spava kod moje sestre — rekao je. — Rekao sam joj da imaš mnogo posla.
Sela sam na kraj kauča.
— Žao mi je.
— Verujem.
Podigla sam pogled.
— Verujem da ti je sad žao — ponovio je. — Ne znam šta da radim sa onim što je bilo pre nego što sam saznao.
Pokušala sam da objasnim koliko sam se osećala usamljeno.
Saslušao me je.
Onda je pitao:
— Kada si mi to rekla?
Ćutala sam.
Bilo je pokušaja. Nagoveštaja. Svađa o sudovima i umoru iza kojih sam očekivala da pročita sve ono što nisam umela da izgovorim.
Ali nisam mu rekla da se naš brak približava mestu sa kog bih mogla da odem.
Sama nisam verovala da sam tamo.
— Mogla si da tražiš da nešto menjamo — rekao je. — Mogla si i da odeš.
Zaplakala sam.
— Znam.
— A ja sam tri nedelje živeo u jednom braku, ti u drugom.
Pred zoru mi je stigla Nikolina poruka.
„Javi mi da si dobro.“
Marko je pogledao telefon koji je zasvetleo među nama.
Nisam ga podigla.
— Voliš li ga? — pitao je.
Posle svega, još sam htela da pronađem odgovor koji nikoga neće povrediti.
— Ne znam.
Naslonio je glavu na kauč.
— Onda nemoj da mi govoriš da znaš da voliš mene.
Tu sam ga prvi put čula kako mu glas puca.
Pružila sam ruku. Ovog puta nije se pomerio, ali je nije ni prihvatio.
Nikolu sam poslednji put videla sledećeg jutra.
Došla sam po minđušu koju sam ostavila u njegovom stanu.
Stajala je na stolu, pored ključeva.
— Možeš da ostaneš — rekao je.
Gledala sam čoveka kog sam želela petnaest godina i prvi put pokušala da zamislim običan život s njim. Bolest. Račune. Loše raspoloženje. Razgovore koje bismo odlagali.
Sve ono što je iz naših susreta bilo pažljivo izostavljeno.
— Ne mogu sad da počnem život s tobom.
— A kasnije?
— Ne mogu to da ti obećam.
Seo je.
— Da li bi došla da te nisam pozvao?
— Verovatno ne.
— Onda mi je žao.
Uzela sam minđušu.
— Ti si poslao poruku, Nikola. Ja sam došla.
Na vratima me je zagrlio. Osetila sam kako mi se telo još uvek odaziva na njegovu blizinu.
Odmakla sam se pre nego što me je poljubio.
To je bio naš poslednji susret.
Marko se na mesec dana preselio kod brata.
Ćerki smo zajedno rekli da imamo probleme i da ih rešavamo. Nisam dozvolila sebi da pred njom glumim napuštenu ženu.
Razgovarali smo dva puta nedeljno. Nekad u parku, nekad kod terapeuta. Jednom samo deset minuta u automobilu, jer duže nije mogao da sedi pored mene.
Odgovarala sam na pitanja čak i kada su se ponavljala.
Nisam tražila da požuri s oproštajem.
Posle šest nedelja vratio se po još stvari.
Mislila sam da je to kraj.
Otvorio je orman, zastao pred praznim delom u kom su bile njegove košulje i dugo stajao.
— Nedostaje mi kuća — rekao je.
Prišla sam do vrata sobe.
— I ti nedostaješ nama.
Okrenuo se.
— Nemoj „nama“. Reci za sebe.
Progutala sam knedlu.
— Nedostaješ mi.
Ostavio je torbu na podu.
Te noći ostao je u gostinskoj sobi.
Prošlo je devet meseci.
Marko ponovo spava pored mene. Nekad me zagrli u snu. Nekad se probudi i pita ono što ga je tog dana ponovo zabolelo.
Ima večeri kada razgovaramo lako. Ima i onih kada se među nama vrati trotoar ispred Nikoline zgrade.
Bliskost se vraćala polako. Prvi put kad me je ponovo poljubio, zaplakala sam. Pitao je želim li da stane.
Rekla sam da ne želim.
Nismo time popravili sve. Sutradan smo i dalje morali da razgovaramo.
Nikolina poruka više nema u mom telefonu.
Ponekad ga se setim dok prolazim kraj one knjižare. Setim se i kako sam pustila da telefon zvoni.
Sinoć me je Marko pitao jesam li srećna.
Nekada bih rekla „jesam“ da završim razgovor, pa nastavila da perem sudove.
Sada sam ugasila vodu.
— Danas jesam — rekla sam. — Ali ima nešto o čemu bih htela da pričamo.
Povukao je stolicu.
Sela sam preko puta njega.
Ostavi prvi komentar