Ključ koji je ostao u bravi
Kad je začuo ključ u ulaznim vratima, Nikola je najpre pomislio da zvuk dolazi iz komšijskog stana.
Jelena je trebalo da bude u Budimpešti do nedelje. Sam joj je tog jutra odneo kofer do taksija, poljubio je u obraz i obećao da će zaliti biljke na terasi. Mahnula mu je kroz otvoren prozor, a on je još nekoliko trenutaka stajao ispred zgrade, neprijatno svestan olakšanja koje je osetio.
Sada je bio petak, jedva pola deset uveče.
Na podu njegove dnevne sobe ležala je ženska cipela.
Druga je ostala zakačena za ivicu tepiha.
Ana se odmakla od njega na kauču.
— Jesi li zaključao? — šapnula je.
Nije stigao da odgovori.
Vrata su se otvorila, a Jelena je ušla noseći kofer u jednoj ruci i papirnu kesu u drugoj. Zastala je dovoljno naglo da su točkići kofera udarili u prag.
Nikolina košulja bila je raskopčana. Ana je sedela pored njega, rumena u licu, sa njegovom rukom još uvek na njenom ramenu.
Nije postojalo objašnjenje koje bi moglo da promeni ono što je Jelena upravo videla.
Spustila je kesu na komodu.
Iz nje je virila kutija kolača.
— Vidim da nisam morala da žurim — rekla je.
Tri meseca ranije, Nikola bi se zakleo da se takve stvari njemu ne dešavaju.
Imao je četrdeset pet godina, mali arhitektonski biro i brak koji je spolja delovao mirno. Jelena je radila u izdavaštvu, umela da zapamti nečiju usputnu želju i pretvori je u savršen poklon, a svake jeseni bi tvrdila da više neće kupovati knjige dok ne pročitaju one nagomilane pored kreveta.
Bili su zajedno osamnaest godina.
Poslednjih nekoliko razgovarali su uglavnom o računima, kvarovima i planovima koje su pomerali za sledeći mesec.
Nikola je umeo da primeti kada je ljuta, ali je sve ređe pitao zbog čega. Jelena je znala kada se on povlači u sebe, ali više nije pokušavala da ga prati.
Uveče bi sedeli u istoj sobi sa dva različita ekrana.
Ana je došla u biro jednog kišnog utorka.
Imala je trideset osam godina i vodila mali fotografski studio kojem je trebalo renoviranje. Donela je fasciklu punu isečaka, precizno izmeren prostor i sasvim nerealnu predstavu o tome koliko radovi mogu da koštaju.
— Ako uspete ovo da napravite za moj budžet, dobićete počasno mesto na zidu — rekla je.
— Kao arhitekta?
— Kao čudotvorac.
Nasmejao se glasnije nego što je bilo potrebno.
Kasnije je upravo taj trenutak pokušavao da označi kao početak. Kao da je važno pronaći jednu sekundu u kojoj je mogao da se okrene i ostane čovek kakvim je sebe smatrao.
Ali početak je bio manje uredan.
Bilo je nekoliko produženih sastanaka. Kafa posle obilaska radova. Poruka u deset uveče koja nije imala nikakve veze sa pločicama.
Ana ga je slušala dok govori.
To mu je prijalo toliko da nije hteo da razmišlja zašto joj prećutkuje stvari koje bi promenile sliku o njemu.
— Jesi li srećan? — pitala ga je jednom.
Sedeli su u njenom studiju, između kanti boje i tek raspakovanih lampi.
— Uglavnom.
— To zvuči kao odgovor na anketu.
Pogledao je burmu.
Ana je pratila njegov pogled.
— Znam da si oženjen, Nikola.
— Nisam ni pokušao da sakrijem.
— Burmu nisi. Ostalo pomalo jesi.
Mogao je tada da ustane.
Umesto toga, počeo je da priča o svom braku.
Nije izgovorio ništa potpuno izmišljeno. Samo je birao istine koje su mu išle u prilog.
Rekao je da su se udaljili. Da žive kao cimeri. Da Jelena stalno radi.
Nije rekao da ga je prethodne nedelje zamolila da provedu subotu zajedno, a on otišao da proverava majstore.
Nije rekao ni da je prestao da joj postavlja pitanja na koja nije želeo složen odgovor.
Ana je dugo ćutala.
— Ne želim da budem nečija pauza od života.
— Nisi.
To je bila prva otvorena laž.
Prvi put su se poljubili ispred njenog studija, dok je padala sitna kiša.
Posle toga je Nikola sedeo u automobilu sa rukama na volanu i ugašenim motorom.
Jelena ga je pozvala.
— Da uzmem i tebi nešto za večeru?
Pogledao je svoj odraz u retrovizoru.
— Nemoj. Jeo sam.
— Dobro. Ima supe ako ogladniš.
Kod kuće je oprala i njegovu šolju, onu koju je ostavio u sudoperi još ujutru.
Taj mali prizor ga je pogodio jače od bilo kakve zamišljene svađe.
Sledećeg dana ponovo je pisao Ani.
U dnevnoj sobi, te petkove večeri, vreme se razvlačilo oko njih troje.
Jelena je skinula kaput i pažljivo ga okačila.
Nikola je ustao.
— Mogu da objasnim.
Pogledala ga je tako da je odmah zažalio zbog rečenice.
— Onda počni nečim što već ne vidim.
Ana je obula cipele. Prsti su joj drhtali dok je popravljala kaišić.
— Ja ću otići.
— Kako se zoveš? — pitala je Jelena.
— Ana.
Jelena je kratko zatvorila oči.
— Studio?
Nikola je osetio kako mu se stomak steže.
— Da — rekla je Ana.
— Lep prostor. Pokazivao mi je fotografije.
Nije bilo podrugljivosti u njenom glasu. Zbog toga je sve zvučalo gore.
Ana je pogledala Nikolu.
— Rekao si mi da zna.
Jelena se sasvim umirila.
— Šta znam?
Nikola je otvorio usta.
Nijedna reč nije izašla.
— Da već mesecima razgovarate o razdvajanju — rekla je Ana. — Da ste praktično završili.
Jelena je pogledala muža, zatim ponovo Anu.
— Mi smo prošlog vikenda birali smeštaj za godišnjicu.
Ana se odmakla od kauča kao da se o njega opekla.
— Nikola?
Stajao je između njih dve i prvi put nije imao kome da ponudi svoju povoljniju verziju događaja.
— Nisam znao kako da…
— Nemoj — prekinula ga je Jelena. — Samo nemoj da završiš tu rečenicu.
Ana je otišla nekoliko minuta kasnije.
Na vratima se okrenula prema Jeleni.
— Žao mi je. Znam da vam ovo ništa ne znači, ali nisam znala.
Jelena je klimnula jednom.
Kada su ostali sami, iz kuhinje se čulo zujanje frižidera.
Nikola je tek tada primetio da je uključio muziku. Daljinski je ležao ispod Anine marame.
Ugasio ju je.
— Otkazan put? — pitao je, iz očajničke potrebe da izgovori nešto obično.
Jelena ga je gledala nekoliko trenutaka.
— Koleginica je završila u bolnici. Vratili smo se sa aerodroma.
— Je li dobro?
— Jeste.
Ponovo tišina.
Onda je pokazala na papirnu kesu.
— Uzela sam tvoje omiljene. Pomislila sam da ćemo imati slobodno veče.
Nikola je spustio pogled.
Jelena je uzela torbu i izvukla telefon.
— Večeras ćeš spavati negde drugde.
Nije podigla glas.
On je poželeo da viče. Njena ili njegova ljutnja makar bi ispunila prostor u kojem je sada stajalo nešto mnogo teže.
— Jelena…
— Uzmi šta ti treba.
U naredne dve nedelje Nikola je živeo kod prijatelja, u sobi sa spravom za veslanje i kaučem koji je škripao pri svakom pokretu.
Ana mu nije odgovarala.
Jelena mu je slala kratke poruke.
Račun za struju.
Termin kod upravnika zgrade.
Pitanje gde je ostavio dokumentaciju za automobil.
Jednog ponedeljka stigla je drugačija poruka.
„U sredu u sedam. Dođi da razgovaramo. Nemoj donositi cveće.“
Pročitao ju je desetak puta.
U sredu je stigao petnaest minuta ranije, pa čekao u automobilu, nesposoban da odluči da li bi raniji dolazak delovao kao trud ili kao još jedna nepristojnost.
Jelena je otvorila vrata u staroj sivoj dukserici.
Na stolu su bile dve šolje čaja.
— Koliko dugo? — pitala je čim je seo.
Ovog puta odgovorio je tačno.
Na svako pitanje.
Kada bi pokušao da nešto ublaži, zaustavljao bi sebe usred rečenice i počinjao ponovo.
Jelena nije plakala sve dok nije pitao da li ga mrzi.
Tada se nasmejala, kratko i bez radosti.
— Najgore je što sam juče videla nešto smešno i uzela telefon da ti pošaljem. A onda sam se setila.
Ana je u međuvremenu završila studio.
Na otvaranje nije pozvala Nikolu.
Pozvala je Jelenu.
Poruku je napisala tri puta pre nego što ju je poslala.
Nije očekivala dolazak. Želela je da joj ponudi razgovor bez njega, bez njegovih prekidanja i objašnjenja.
Jelena se pojavila pred zatvaranje.
Razgledala je fotografije, popila čašu vode i rekla da prostor izgleda bolje uživo.
Ana je spustila katalog.
— Ako želite da me pitate bilo šta…
— Hoću da znam šta ti je pričao.
Seli su za sto u zadnjem delu studija.
Razgovor je trajao gotovo dva sata.
Neke pojedinosti su bolele Jelenu. Druge Anu.
Na kraju su obe bile umorne na sličan način.
— Zanimljivo — rekla je Jelena. — Meni je govorio da je iscrpljen od posla.
Ana je pogledala prema novim lampama.
— Meni da kod kuće nema s kim da razgovara.
Jelena je prešla dlanom preko lica.
— Imao je. Samo mu se nisu dopadala sva pitanja.
Kada je krenula, Ana joj je pružila maramu zaboravljenu na naslonu stolice.
Njihovi prsti su se dotakli.
Obe su se zbunile, svaka iz svog razloga.
Nijedna to nije pomenula.
Nikola je pristao na bračno savetovanje pre nego što je Jelena završila predlog.
Na prvom susretu govorio je previše.
Na drugom ga je savetnica zamolila da sluša.
Na trećem je prvi put izgovorio nešto što nije zvučalo kao odbrana.
— Dopadalo mi se kakav sam sebi delovao pored Ane. Nisam morao da budem čovek koji zaboravlja, ćuti i razočarava. Ona taj deo još nije znala.
Jelena je sedela prekrštenih ruku.
— Ja jesam.
— Znam.
— I ipak sam bila tu.
Klimnuo je.
Nije pokušao da joj uzme ruku.
Kasnije, na parkingu, stajali su pored svojih automobila.
— Ne znam da li mogu da ostanem — rekla je.
— Razumem.
— Ne, još ne razumeš. Ali možda počinješ.
Poruke između Jelene i Ane najpre su bile retke.
Fotografija sa izložbe.
Naslov knjige.
Broj telefona dobrog električara.
Zatim su počele da razgovaraju i o drugim stvarima.
Ana je bila razvedena već pet godina. Nije imala strpljenja za ljude koji govore „takav sam“ kao da su time završili svaki razgovor o sebi.
Jelena je volela tu njenu neposrednost.
Ana je volela što Jelena ume da bude duhovita bez potrebe da ikoga ponizi.
Jednog četvrtka otišle su na večeru.
O Nikoli su pričale manje od deset minuta.
Kada su to shvatile, obe su se nasmejale.
— Konačno je uspeo da nas spoji sa nekim prijatnim — rekla je Jelena.
Ana je prasnula u smeh, a zatim joj je osmeh polako splasnuo.
— Je li ovo tebi čudno?
Jelena je odložila čašu.
— Jeste.
— I meni.
Ipak su naručile još jednu kafu.
Nikola je saznao da se viđaju kada mu je Jelena to sama rekla.
Nije imala nameru da ponovi njegov način života.
Sedeli su na klupi ispred zgrade. Još se nije vratio kući, ali su poslednjih nedelja uspevali da provedu nekoliko sati zajedno bez svađe.
— Ana i ja smo bile na večeri.
Ćutao je.
— Dobro — rekao je napokon.
Jelena ga je pogledala.
— Stvarno?
Progutao je knedlu.
— Ne znam šta drugo imam pravo da kažem.
— Možeš da kažeš kako se osećaš. Samo nemoj da mi određuješ šta ću s tim.
Razmišljao je nekoliko trenutaka.
— Ljubomoran sam. I stid me je što jesam.
Jelena je gledala ljude koji su izlazili iz prodavnice preko puta.
— Hvala što si makar ovaj put rekao istinu iz prve.
Prošla su četiri meseca od večeri sa koferom.
Nikola se vratio u stan tek nakon dugog razgovora o tome šta taj povratak znači.
Nije značio oproštaj preko noći.
Jelena je imala dane kada bi mu se spontano naslonila na rame, pa se nekoliko minuta kasnije udaljila. On je učio da ostane prisutan i kada nije mogao brzo da popravi ono što je pokvario.
Jedne nedelje spremali su večeru zajedno.
Sekao je paradajz kada je rekla:
— Mislim da mi se Ana dopada.
Nož je zastao.
Jelena je nastavila da briše čašu.
— Ne govorim ti ovo da bih te kaznila.
— Nisam to pomislio.
Pogledala ga je.
— Jesi.
Odložio je nož.
— Jesam. Na sekund.
— Razumem.
Seo je za sto.
Jelena je sela preko puta njega.
Objasnila mu je da joj ta osećanja nisu sasvim nova, samo ih godinama nije uzimala ozbiljno. U mladosti je volela jednu drugaricu duže nego što je sebi priznavala. Kasnije je taj deo života spakovala među stvari o kojima se ne razgovara jer je sve već navodno odlučeno.
Nikola ju je slušao.
Nije znao to o njoj.
Osamnaest godina zajedno, a ovo mu nikada nije rekla.
Ovog puta nije pitao zašto.
Naslućivao je koliko bi odgovora moglo da ga zaboli.
Ana je na razgovor došla u nedelju popodne.
Dugo je stajala ispred vrata pre nego što je pozvonila.
Nikola joj je otvorio i sklonio se da prođe.
Stan je izgledao isto, ali njoj nije.
Jelena je skuvala kafu.
Prvih nekoliko minuta razgovarali su o glupostima. Saobraćaju. Radovima u ulici. Pokvarenom liftu.
Onda je Ana spustila šoljicu.
— Ne želim opet da uđem u nešto u čemu neko zna manje od ostalih.
Jelena je klimnula.
— Ni ja.
Nikola je sedeo uspravno, sa šakama između kolena.
Ana ga je pogledala.
— Još sam ljuta na tebe.
— Znam.
— To što sam došla ne znači da je prošlo.
— Razumem.
Jelena je duboko udahnula.
— Ne moramo danas ništa da odlučimo.
Tako su prvi put razgovarali bez žurbe da razgovor odvede do željenog ishoda.
Bilo je neprijatnih pitanja.
Šta ako neko odustane?
Šta ako se dvoje zbliži, a treće ostane po strani?
Da li pokušavaju da sačuvaju brak ili započnu nešto drugo?
Na neka nisu imali odgovor.
Kad je Ana otišla, niko nikoga nije poljubio.
I upravo zbog toga Jelena je te večeri prvi put osetila mir.
Sledećih nedelja viđali su se povremeno.
Jednom su otišli na koncert na kojem je Nikola shvatio da ne zna nijednu pesmu, dok su njih dve pevale gotovo sve.
Drugi put su kuvali kod Ane i zagoreli večeru jer su se zapričali.
Bilo je i loših večeri.
Nikola bi postao tih čim bi osetio da ga razgovor zaobilazi. Ana bi se preterano trudila da nikoga ne povredi, pa na kraju ne bi rekla šta želi. Jelena bi iznenada postala oštra zbog nečega što je delovalo beznačajno.
Jednom je ustala usred večere.
— Danas ne mogu ovo.
Ana je odmah dohvatila torbu.
— Ne moraš ti da ideš — rekla je Jelena. — Ja moram malo da prošetam.
Nikola je krenuo da ustane.
— Sama.
Ostali su da sede.
Vratila se nakon četrdeset minuta sa hlebom koji im nije bio potreban.
— Pekara je radila — objasnila je.
Niko se nije nasmejao dok ona prva nije počela.
Prvi poljubac između Jelene i Ane dogodio se bez Nikole.
Ana ju je ispratila do automobila posle izložbe. Bio je hladan novembarski vazduh, a Jelena nije uspevala da pronađe ključ u prepunoj torbi.
— Uvek mislim da ću je jednom srediti — promrmljala je.
Ana je pridržala torbu dok je tražila.
Kad je Jelena podigla glavu, ostale su sasvim blizu.
Ana nije požurila.
— Smem?
Jelena je tiho rekla da.
Kasnije je sedela u automobilu sa ugašenim motorom, iznenađena sopstvenim osmehom.
Kod kuće je ispričala Nikoli.
Dugo je ćutao.
Onda je pitao:
— Je li ti bilo lepo?
U tom pitanju bilo je i ljubomore i iskrenog pokušaja.
Jelena je sela pored njega.
— Jeste.
Klimnuo je, gledajući u svoje ruke.
Nije bilo lako čuti odgovor.
Bilo mu je drago što ga je ipak pitao.
U decembru je Ana ponovo došla na večeru.
Napolju je padao prvi sneg.
Jelena je spremila previše hrane, Nikola kupio pogrešno vino, a Ana donela kolač koji se raspao čim su pokušali da ga iseku.
Smejali su se nad tanjirima punim mrvica.
Kasnije su ostali u dnevnoj sobi.
Isti kauč.
Isti prozor.
Jelena je kratko pogledala prema komodi na kojoj je one večeri spustila kolače.
Ana je to primetila.
— Možemo kod mene sledeći put — rekla je tiho.
Jelena je razmislila, pa odmahnula glavom.
— Dobro mi je ovde.
Nikola je sedeo u fotelji.
Nije pretpostavljao da zna šta sledi.
Jelena je pružila ruku Ani, koja je prešla sa stolice na kauč pored nje. Nekoliko trenutaka samo su sedele držeći se za ruke.
Zatim je Jelena pogledala muža.
— Dođi.
Seo je sa njene druge strane, ostavljajući malo prostora.
Ona ga je sama zatvorila.
Nije ličilo ni na jednu predstavu koju je Nikola ranije stvarao u glavi.
Bili su nespretni.
Ana se nasmejala od nervoze. Jelena je priznala da joj srce lupa. Nikola je rekao da i njemu lupa, pa su se sve troje na trenutak ponovo osetili kao ljudi za stolom sa raspadnutim kolačem.
To im je pomoglo.
Jelena je poljubila Anu, kratko i nežno, a zatim se okrenula prema Nikoli.
Pre nego što mu je prišla, zadržala je pogled na njemu.
— Ovo ne briše ono ranije.
— Znam.
— Dobro.
Poljubila ga je.
Ovog puta nije morao da nagađa šta njena blizina znači. Bila je tu svojom voljom, dovoljno sigurna da može da kaže i da i ne.
Kada su kasnije ustali sa kauča, Jelena je zastala kraj hodnika.
— Hoću da ostaneš — rekla je Ani. — Ako i ti želiš.
Ana je pogledala nju, pa Nikolu.
— Želim.
Vrata spavaće sobe zatvorila su se za njima. Napolju je sneg polako prekrivao tragove automobila, a u stanu se razgovor nastavio tiše, uz nežnost koju više niko nije morao da skriva.
Ujutru je Nikola prvi ustao.
Skuvao je kafu i dugo stajao u kuhinji, čekajući da voda ponovo provri za čaj.
Ana se pojavila u pozajmljenoj dukserici.
— Imaš li još onog lošeg vina? — pitala je pospano.
Pogledao ju je zapanjeno.
Nasmejala se.
— Šalim se. Kafu, molim te.
Jelena je došla nekoliko minuta kasnije, raščupana i bosa.
Zastala je na vratima, gledajući ih.
Nikola se ukočio.
Ona je to videla.
— Samo pokušavam da se razbudim.
Prišla je, uzela šolju i sela.
Nisu odmah razgovarali o prethodnoj noći.
Najpre su jeli tost. Ana je pokupila mrvice prstom. Jelena je tražila još kafe. Nikola je otvorio prozor jer je zagoreo drugi komad hleba.
Tek kasnije, kada je jutro postalo sasvim obično, Jelena je rekla:
— Moramo i dalje da pričamo.
Oboje su klimnuli.
Nekoliko dana pred Novu godinu Nikola je pronašao rezervni ključ u fioci.
Dugo ga je držao na dlanu.
Jelena je sedela za stolom, pregledajući rukopis.
— Mislio sam… — počeo je.
Podigla je pogled.
Pokazao joj je ključ.
Razumela je.
Nije odmah odgovorila.
— Pitajmo je zajedno — rekla je napokon.
Ana je došla tog popodneva sa kesom mandarina.
Kada su joj ponudili ključ, prvo se nasmešila, a zatim postala ozbiljna.
— Jeste li sigurni?
Jelena je pogledala Nikolu pre nego što je odgovorila.
— Sigurni smo da želimo da ga imaš. Za sve ostalo ćemo morati da vidimo.
Ana je uzela ključ.
Predveče su izašli u šetnju. Dok je zaključavala stan, Jelena je proverila vrata kratkim povlačenjem kvake.
Nikola je čekao pored lifta.
Ana je navlačila rukavice.
Jelena im je prišla i uhvatila oboje pod ruku.
Još nije znala koliko će ovo trajati. Ponekad ju je i dalje bolelo. Ponekad bi se uplašila baš onda kada joj je bilo lepo.
Ali te večeri nije morala nikoga da zatekne, proveri niti iznenadi.
Kad su stigli do ulice, Ana je predložila da skrenu prema reci.
Jelena je rekla da joj je hladno.
Nikola se okrenuo prema njima.
— Onda negde na čaj?
Pogledale su se i složile.
Krenuli su zajedno, polako, tražeći mesto sa tri slobodne stolice.
Ostavi prvi komentar