Slikar i muza
Jednom davno, dok je na planeti jos koliko-toliko bilo ljubavi, paznje i humanosti, ziveo je (i nadam se da jos uvek zivi) izvesni gospodin slikar koji mi je slomio srce, dok sam ja bio njegova muza koja ga je inspirisala da cini cuda…
Kako bajke, barem u nasim uslovima, nikako ne opstaju, nije tesko pogoditi kako se moja bajka zavrsila. Vrlo neupecatljivo a rezime glasi nekako ovako:
Prvo sam mesecima ceznuo da doprem do njega, kada sam konacno uspeo da sa njim izadjem na sudar gospodin slikar mi se dopao do besvesti; za vrlo kratko vreme sam se do bola zaljubio u njega; nekako u isto to vreme postao sam njegova muza koju je u par navrata otelotvorio na platnu; nesto kasnije uspeo je da mi slomi srce; ja sam doziveo blazi nervni slom i otisao za Englesku da sebi vidam rane, a on je nestao iz mog zivota…
Da bi mi se ponovo vratio pre nepunih mesec dana. Nepozvan, kako to vec biva sa bivsim ljubavnicima koji, povremeno, ponovo zazele da se vrate na “prastare teritorije”. Valjda da sebi naduvaju ionako naduvani ego. Jednostavno, gospodin Slikar je okrenuo moj broj (ja sam se prenerazio), i uz spretno koriscenje svog sarma uspeo da me nagovori da izadjem na pice sa njim.
Slikar i Muza su se izmenili vremenom. To je bilo skoro sve sto sam mogao da rezimiram. I dalje je izgledao fantasticno sa svojom prosedom kosom, tamnim tenom, negovanim rukama i iznad svega blistavim osmehom. I dalje je bio umetnik, samo se ja vise nisam osecao njegovom Muzom.
Biti nekome Muza je jedan od najlepsih stvari na svetu. Imao sam tu cast da sam bio cista inspiracija coveku koji je svoje radove izlagao u Milanu i Minhenu, a nove godine proslavljao u Rimu. Imao sam cast da dodirnem njegova platna i palete s bojama, a iznad svega, imao sam cast da dodirnem njegovu meku i tamnu kozu. Nikada se previse nisam razumeo u slikarstvo, te sam zvanicno proglasio gospodina Slikara za najveceg umetnika 20. veka. Za mene je bio svakako najveci. Ono sto je on znao da izvede svojim jezikom i nacine na koje je znao da vam zavali kitu tamo gde vec treba, mogao je da uradi samo jedan umetnik i niko vise na kugli zemaljskoj. Zbog toga sam bila ponosan i srecan. Zbog toga sam blistao i zaboravljao na sve druge stvari u svom zivotu. Zbog toga sam bio manijakalno opsednut i jedino o cemu sam mogao da mislim bile su palete, platna, boje, Mone, Pikaso i gospodin Slikar.
Tucali smo se tri puta nedeljno. Svake nedelje. Dva puta nedeljno odlazili bismo u bioskop ili pozoriste, a potom na veceru. Od ponedeljka do petka, gospodin Slikar bio je moje radno vreme. Subotu i nedelju provodio je na selu kako bi nalazio inspiraciju. Ja sam svoje subote i nedelje provodio u svom krevetu, citajuci i spavajuci i mastajuci o njemu i ponedeljku kada cu ga ponovo videti.
I sve tako dok jednom…
Nije otisao u Rim i vise se nikada nije javio. Nije me zvao, nije mi pisao, nije dolazio. Covek je jednostavno nestao iz mog zivota, a da me o tome niko nije obavestio. Cak ni pogrebna sluzba, kao niti jedna citulja u svim dnevnim listovima u zemlji. Svakako da se zna da svi putevi vode u Rim, ali zar nijedan ne vodi natrag? Secam se da su prosle pune tri nedelje njegovog nejavljanja. (A rekao je da ce me pozvati cim stigne u Rim). Zar da se ne javi svojoj Muzi? Jel oni to u Rimu nemaju telefone ili sa mnom nesto nije u redu? Kada sam vec digao ruke od svega i njegov nestanak iz svog zivota proglasio uticajem neke vise sile, sreo sam zajednickog prijatelja koji je zivot vodio na relaciji Jugoslavija – Nemacka i bio rastrzan izmedju zene (u Jugoslaviji) i ljubavnika (u Nemackoj).
“Slikar je jos uvek u Rimu”, rekao je, “Zar ti se ne javlja.”
“Ne. Ne javlja se.” rekoh ja
“Verovatno nije nista ozbiljno.”, rekao je.
“Sigurno da ne.”, rekoh i pozdravih se sa “zajednickim” prijateljem.
Sigurno da nije nista ozbiljno – razmisljao sam. Da je ozbiljno svi bi jebeno znali sta nije u redu. Ovako, sigurno da nije ozbiljno. Nova ljubav? Previse posla? Totalna amnezija? Vise mi je bilo zaista sve jedno. Ako ne zelis da se javis, onda ni ja ne zelim da te cujem…
I on se vise nikada nije javio. Sve do pre mesec dana kada me je iznenada pozvao da se vidimo. I kada je imao, ocigledno, da mi nesto saopsti…
Dugo sam se dvoumio da li da se uopste sa njim vidjam ili ne. Setio sam se svih svojih neprospavanih noci koje sam probdeo dok sam razmisljao o njemu. Setio sam se kako je malo falilo da poludim sto je tako otisao, bez reci objasnjenja. Setio sam se kako sam sebi obecao da on vise nikako ne moze biti moj gospodin Slikar i kako sam ja zanavek prestao da budem njegova Muza…
***
“Pa kako je.”, kaze on.
“Jako dobro.”, kazem ja i nasmejem se.
“Ni ja nisam tako lose.”, kaze on.
“Verujem.”, kazem ja.
“Znas… Prica je jako komplikovana…Ja…”, kaze on i poce da muca.
“Znam. Zivot je jako komplikovan.”, kazem ja.
“Cesto sam mislio na tebe.”, kaze on.
“Verujem. Hej, ja sam ipak tvoja muza, zar ne?”, kazem ja i nasmesim se.
“Sigurno da jesi. Nikada te necu zaboraviti.”, kaze on.
“Bila bi prava steta.”
“Znas, razmisljao sam da jednog dana posetis Rim i dodjes kod mene, recimo na leto. Svideo bi ti se moj novi stan.”
“Verujem da je divan. Ako neko ima ukusa da sredi stan, onda si to ti!.”
“Hvala ti. Znao sam da ces razumeti. Ti uvek razumes sve.”
“Gresis duso. Ne razumem ja uvek sve. Zivot te natera da probas da razumes.”
“Znam. To je tako tuzno. Siguran sam da bi ti se u Rimu jako dopalo. I Stefanu bi bilo drago da te upozna. Puno sam mu pricao o tebi.”
“Verujem da jesi. I siguran sam da je Stefano divan.”
“Hoces li da razmislis o Rimu?”
“Hocu. Razmislicu. I javicu ti se cim spakujem kofere…”
p.s.
Kofere za Rim nikada nisam spakovao. Slikar je nastavio da zivi sa Stefanom (ko god da je on bio). A ja sam nastavio da zivim zivot po svom, i nikome vise nisam bio muza… Niti ikada zelim da budem.
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
