Poslednji voz za Lassu
Sedim u svojoj garsonjeri pred ogledalom koje se ljusti, suzama davim secanja i cvrsto drzim svoju pudrijeru. Prebiram po deponiji svojih uspomena i hranim se mrvicama lepog. Nekada nije bilo tako, nekada je sve blistalo i mislio sam da me u zivotu sa ove strane duge ceka samo dozivotna sreca i zadovoljstvo. Kao da sam juce spakovao kofere i napustio svoje roditelje u provinciji. Pitam li se sta je sa komsijinom slikom koju sam uredno spakovao u omiljenu knjigu i ostavio u podrum sa svim drugim stvarima koje sam hteo zaboraviti, plocama, sta li je sa ocevim prezrivim pogledom i majcinim strahom.
Strasno je biti razapet izmedju nicega i nicega i pritom nikoga uz sebe. Po dolasku u Beograd naporni dani predhodili su usamljenim vecerima, stalno prisutan osecaj ogromnog praznog prostora smestenog pod grudnu kost i treptaji milion ptica zatvorenih u srcu.
Te veceri, koje se nocas i svakog dana secam, skuvao sam kafu i seo za kompjuter u pateticnoj potrebi da se otarasim usamljenosti. Ulogovao sam se pod nikom “Lotos” i prepustio se struji virtuelnog. U moru dosadno obicnih nikova isijavao je jedan poseban, sa tezinom i tada tesko dokucivim znacenjem. Samo gledajuci ga osecao sam energiju koja me je zapljusnula kada sam otvorio prozor za chat na kom je stajalo “Poslednji voz za Lassu”.
Poceo je pricu objasnjavajuci mi sta je Lassa i opisujuci mi sta njemu pada na pamet kada pomisli na Lotosov cvet. Bio je krajnje zanimljiv. Sati su curili a mi smo tonuli sve dublje u virtuelnu zamku za usamljene. Stvarao se snazan utisak da se znamo jako dugo i da smo vise od slucajnih srodnih dusa.
Pozvao me je kod sebe u stan da nastavimo upoznavanje. Secam se silaska niz stepenice svoje zgrade te veceri. Sve je bilo drugacije. Neko kao da je docrtao drvece i izloge oko zgrade, kao da je izvajao snezne nanose i procedio vazduh ucinivsi ga toliko laksim za udisanje.
I sada, kada imam srece, pomocu uspomene kao da dodirnem taj osecaj od kog mi se topi metal u venama. Pred njegovom zgradom sam stajao kao pred prekim sudom, kriv, nedostojan ali po prvi put ziv. Upoznao sam njegov glas na interfonu dok je izgovarao uobicajene reci pre nego sto je otvorio. Sada, kao da sam tamo, ispred njegove zgrade, ispred njegovog interfona sa pahuljama oko sebe i beogradskim ostrim vetrom koji je nekako najjaci bas tamo na dunavskom keju.
Mislim da je uzeo moje srce i pre nego sto mi je otvorio vrata svoga stana ali tek tada sam toga postao svestan. Slusao je muziku, neobicnu, drugaciju. Gledajuci me, osmehivao se, video mi je valjda srce u zenicama. Sipao je gusto crno vino u case a ja sam se stresao.
Pricao mi je o Lassi, o slobodi, o sebi, o muzici i jos mnogo cemu. Sedeo sam pored njega i gledao u njegov levi profil dok je muzika nadjacavala udarce vetra u prozor. Svaki pedalj moga tela je nekontrolisano drhtao. On se opet nasmejao.
Cutao je minut, cinilo se kao vecnost, naslonio se i dotakao svojim usnama moje. Bio je to najnezniji i najleptirastiji dodir koji sam ikada osetio, onda se malo spustio i oslonio svoj levi obraz na moje lice i taj tren takodje kao da je trajao citavu vecnost. Desni dlanovi i jagodice prstiju su nam sve vreme mazenja bile blago spojene. Nisam smeo da disem plaseci se cu razdrmati san, raskomadati iluziju jer mi se svakako nije cinilo da je sve realnost.
Njegov miris i brada od dva dana mi je ulivala sigurnost zbog koje sam se osecao kao dete. Nastavio je pricu o tome kakav je zivot u Beogradu kad volis muskarce, jos je pricao o muzici ponekad se interesujuci i za moje misljenje o onome o cemu je pricao. Zeleo sam da zamrznem sve, krv u zilama, osecaj, momenat, zeleo sam da ceo svet nestane, sve sem nas, zeleo sam da zavucem ruke pod njegovu kozu, da uklopim prste medju njegova rebra i zauvek ostanem slepljen sa njegovim telom. Odlaska se ne secam, samo znam da sam osvanuo u svom stanu.
Tog dana sam morao otici poslovno na put. Mislio sam po celi dan na njega, na Lassu, na njegovu muziku i sve sto mi je pricao. Sve je imalo smisla, imao sam po prvi put tlo pod nogama. Prvo slobodno vece sam jedva docekao zeleci da ga provedem sa njim.
Opet je padao sneg i hladnoca je bila posebno jaka. Kupio sam vino i posao ka dunavskom keju. Srce mi je lupalo kao nikada do tada. Mnoge su mi sumnje kocile korak ali sam ipak stigao pred njegov ulaz.
Tu sam par trenutaka oklevao da pozvonim, razmisljao sam usporeno valjda zbog hipnotisuceg lupanja srca i ostrog vetra kada je papirna kesa pukla i flasa sa vinom se razbila pored mojih nogu. Iz tog bunila me je prenuo neciji hod koji mi se priblizavao. Video sam decka crvenog nosa, rumenih obraza kako steze neko parce papira i trazi brojeve po zgradama. Dosao je do mene, pogledao me u lokvi crnog vina zbunjenog i pozvonio na interfon.
Cuo sam “njegov” glas a decko je uzvratio: “malopre smo cetovali” i vrata su se otvorila. Tada sam progutao nesto ciju tezinu i sada mogu osetiti. Citava vecnost mi je trebala da se saberem, izvucem djonove iz snega natopljenog vinom i krenem nazad u stan. Danas, mnogo godina posle moje jedine prave romanse oziljak na srcu nije jedina uspomena koja mi je ostala na tu noc.
Sada mi pudrijera pomaze da sakrijem te druge rane po licu i po telu koje se iznova i iznova otvaraju. Nekada ih i volim jer ce me one na kraju sjediniti sa njim, nekada mi je i njihov bol sladak jer znam da cu uz pomoc njih mnogo, mnogo ranije ponovo osetiti ispunjenost prostora u grudima. Mozda ce i taj drugi susret biti razocarenje ali cudno je koliko mi nije bitno. Samo vas molim, ne uzimajte mi pudrijeru kada odem za njim, trebace mi opet da pokrijem ponesto na licu kad mi ponovo zaigra srce, kada ponovo vidim “Poslednji voz za Lassu”.
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
