Tri dana u Vršcu
Kada je Nataša rezervisala tri dana u Vršcu, plan je bio jednostavan: da završi posao, prošeta kroz grad i naspava se. Imala je dvadeset osam godina, svoju malu firmu za fotografiju i kalendar u kojem je gotovo svaki dan bio obojen nekom obavezom. Vršac je bio njena prilika da makar nakratko zaboravi na sat.
Stigla je u petak predveče. Vazduh je još čuvao toplotu letnjeg dana, ali je vetar niz ulicu donosio miris kiše. Ostavila je torbu u sobi iznad male vinoteke, vezala kosu i sišla da pita gde može da večera. Za pultom je stajao muškarac u beloj košulji zavrnutih rukava i pokušavao da popravi lampu koja se uporno gasila.
„Ako tražite vlasnika, pogrešno ste izabrali trenutak“, rekao je ne podižući pogled. „Trenutno sam električar bez ikakvog uspeha.“
„Tražim večeru. Nadam se da vam to bolje ide.“
Pogledao ju je i nasmejao se. Imao je tamnu kosu, blago neurednu, i oči koje nisu žurile da skrenu pogled.
„To već možemo da rešimo. Milan.“
„Nataša.“
Rukovali su se preko pulta. Njegov dlan bio je topao, njen hladan od flašice vode koju je upravo spustila. Rukovanje je trajalo samo trenutak, ali je oboje zastalo pre nego što su povukli ruke.
Milan joj je preporučio restoran dve ulice dalje i nacrtao put na poleđini računa. Kada je krenula, lampa se konačno upalila.
„Izgleda da donosite sreću“, dobacio je.
„Ili ste je slučajno popravili.“
„Sutra ćemo proveriti šta je od ta dva.“
Sutradan je ustala rano da fotografiše grad dok su ulice još bile prazne. Na trgu je uhvatila odraz jutarnjeg sunca u izlogu, zatim krenula uzbrdo, prema vidikovcu. Zaustavljala se na svakih nekoliko koraka. Nije fotografisala znamenitosti koliko sitnice: ruku žene koja zaliva cveće, senku bicikla na zidu, mačku koja drema ispod klupe.
Na pola puta čula je poznat glas.
„Ako ste krenuli do kule, čuvajte bateriju. Gore ćete je potrošiti.“
Milan je stajao nekoliko stepenika iznad nje, u tamnoj majici i sa dve kafe u rukama.
„Pratite goste po gradu?“
„Samo one koje sretnem dok kupujem kafu.“ Pružio joj je jednu čašu. „Druga je bila višak.“
Pogledala ga je preko ivice fotoaparata.
„Koliko često kupujete kafu viška?“
„Od jutros, prvi put.“
Pošla je pored njega. Milan je imao trideset dve godine i vodio je vinoteku sa sestrom. Rođen je u Vršcu, nekoliko godina živeo u Beogradu, pa se vratio. Nataša mu je ispričala da fotografiše za restorane i male brendove, da voli posao, ali da je poslednjih meseci svaki odmor odlagala za „kad prođe gužva“.
„I je li prošla?“ pitao je.
„Nije. Ja sam pobegla.“
Na vidikovcu je vetar razmrsio njenu kosu. Dok ju je sklanjala s lica, Milan je pokazao na polja koja su se pružala iza grada. Govorio je o mestima na kojima je kao dete vozio bicikl i o jednom letu kada je odlučio da ode što dalje može. Nataša ga je slušala, povremeno podizala aparat, ali nijednom nije fotografisala njega.
„Zašto mene preskačete?“ upitao je napokon.
„Ne znam još kakvu fotografiju želim.“
„Znači da će je biti?“
„Možda.“
Dugo su ostali gore. Kada su krenuli nazad, niz usku stazu ih je povela grupa planinara i Nataša se sklonila preblizu ivici. Milan joj je pružio ruku. Prihvatila ju je, prešla na sigurniju stranu, a zatim je zadržala još nekoliko koraka. Nisu ništa rekli. Dole, gde se staza proširila, pustili su se gotovo istovremeno.
Popodne je provela radeći u sobi. Imala je fotografije koje je obećala klijentu pre puta, pa je namestila laptop na mali sto pored prozora. Predveče je kiša zatamnila nebo. Prve kapi pale su baš kada je završila posao.
Sišla je u vinoteku po čašu vina. Milanova sestra zatvarala je kasu; nekoliko gostiju čekalo je da pljusak oslabi. Milan je stajao kraj prozora i gledao kako voda teče niz staklo.
„Jeste li uspeli da odmorite?“ pitao je kad je prišla.
„Upravo sam poslala poslednji mejl. Odmor počinje sad.“
Sipao joj je vino i pomerio stolicu pored prozora. Razgovarali su o fotografijama, putovanjima koja su odlagali i muzici koju puštaju kad niko drugi ne bira. Kako su gosti odlazili, njihove rečenice postajale su tiše. Nataša je primetila da Milan pamti sitnice koje mu je rekla ujutru. Milan je primetio da ona, svaki put kad se nasmeje, na tren spusti pogled.
Kiša je prestala oko deset. Ulica je sijala pod svetlima, a iz bašte se osećao mokar kamen.
„Pokazaću vam najlepši deo grada posle kiše“, rekao je.
„To je zvanični program smeštaja?“
„Ne. Za to biste dobili račun.“
Hodali su bez žurbe. Pred jednom starom kućom Milan je zastao da joj pokaže vrata obojena u zeleno. Nataša je napravila fotografiju. On je sačekao da spusti aparat.
„Kako ispalo?“
„Lepo.“
„Vrata?“
„I ona.“
Ovog puta on je prvi skrenuo pogled. Stajali su dovoljno blizu da je Nataša mogla da vidi jednu kap kiše koja mu je ostala u kosi. Ispružila je ruku i sklonila je. Prsti su joj okrznuli njegovo čelo, pa je ruka ostala između njih.
„Nataša“, rekao je tiho.
„Znam.“
Nije znala šta je nameravao da kaže. Znala je samo da želi da ostane tu. Milan je sačekao još jedan trenutak, dovoljno dug da može da se odmakne. Umesto toga, ona mu je prišla. Poljubac je bio kratak i nesiguran, kao pitanje. Drugi je bio odgovor.
Kada su se razdvojili, oboje su se smejali.
„Sad znam kakvu fotografiju želim“, rekla je.
„Ovu?“
„Ne. Sad bih samo pokvarila trenutak.“
U nedelju ujutru Nataša je trebalo da ode. Probudio ju je zvuk poruke: klijent je pomerio snimanje zakazano za ponedeljak. Mogla je da krene kući kao što je planirala ili da ostane još jedan dan. Gledala je u poruku nekoliko minuta, pa pozvala recepciju i produžila boravak.
Milan je vest primio ozbiljnije nego što je očekivala.
„Znači, ostajete“, rekao je.
„Do sutra.“
„Dobro.“
„Samo dobro?“
„Pokušavam da ne zvučim previše zadovoljan.“
Tog dana nisu pravili plan. Kupili su voće na pijaci, prošetali do parka i sedeli u hladu dok je grad oko njih živeo svoju običnu nedelju. Milan joj je kupio breskvu za koju je prodavac tvrdio da je najbolja na tezgi. Nataša mu je posle prvog zalogaja pružila drugu polovinu.
„Prodavac je bio u pravu.“
„Naravno. Ovde se za breskve odgovara imenom i prezimenom.“
Smejala se toliko da joj je sok potekao niz prste. Milan joj je dodao salvetu, pa primetio mrlju na svom rukavu.
„Izvinjavam se“, rekla je.
„Sad imam dokaz da si bila ovde.“
Bilo je to prvi put da joj se obratio sa „ti“. Nataša je osetila tu malu promenu jasnije nego poljubac prethodne večeri.
Kasnije joj je pokazao radionicu u dvorištu vinoteke. Tamo je popravljao stare lampe, stolice i sve što je, kako je rekao, „imalo još jednu šansu“. Jedna drvena stolica bila je rastavljena po podu. Na zidu su visile fotografije Vršca koje je napravio njegov otac.
„Nisi mi rekao da voliš fotografiju.“
„Volim da gledam. To nije isto.“
Nataša je podigla aparat, a Milan se naslonio na dovratak radionice. Nije pozirao. Gledao je u nju, mirno, kao da više nema potrebe da krije šta misli. Okidač je zazvučao jednom.
„To je ta?“ pitao je.
Pogledala je ekran.
„Mislim da jeste.“
Predveče su otišli na večeru. Ovog puta razgovor nije bio pun pitanja kojima se dvoje ljudi upoznaju. Pričali su o tome kako će izgledati sutra. Nataša je živela u Novom Sadu. Milan u Vršcu. Oboje su imali poslove koji se nisu mogli spakovati u jednu torbu.
„Ne moramo večeras da odlučimo šta će biti posle“, rekla je.
„Ne moramo. Samo ne bih da se pravim da mi je svejedno.“
Spustila je dlan preko njegovog na stolu.
„Nije ni meni.“
Po povratku su zastali ispred njene sobe. Hodnik je bio tih. Nataša je držala ključ u ruci i odjednom nije znala gde da ga spusti, pa se nasmejala sopstvenoj nervozi.
„Možeš da uđeš“, rekla je.
Milan je pogledao u nju.
„Jesi li sigurna?“
„Jesam.“
U sobi je gorela samo lampa pored prozora. Nataša je spustila torbu i otvorila prozor nekoliko centimetara. Spolja je dolazio zvuk nečijih koraka i udaljenog razgovora. Sve joj je delovalo neobično jasno: svetlost na zidu, aparat na stolu, Milan koji je stajao blizu vrata i čekao da mu priđe.
Prišla mu je. Ovog puta poljubac nije bio pitanje. Njegove ruke su joj nežno obuhvatile lice, a njene su se zaustavile na njegovim ramenima. Nisu žurili. Imali su celu noć i oboje su to znali.
Kasnije je lampa ostala upaljena, a grad iza prozora postepeno utihnuo.
Ujutru je Nataša pronašla Milana za malim stolom. Na papiru je nacrtao mapu puta do mesta gde, po njegovom mišljenju, prodaju najbolju kafu za poneti.
„Ovo je za put“, rekao je.
„A ako zalutam?“
„Nazovi me.“
„Mislim na put do kafića.“
„I ja.“
Nije joj obećao da će sve biti lako. Nije ga ni ona pitala. Popili su kafu, pa zajedno sišli niz stepenice sa njenom torbom. Na izlazu se zaustavila da fotografiše vinoteku. Kroz prozor se videla lampa koju je popravljao prvog dana. Još je radila.
Milan je prišao da pogleda fotografiju na ekranu. Ramena su im se dodirnula.
„I?“ pitao je.
„Dobro je ispala.“
„Lampa?“
„I ona.“
Poljubila ga je, uzela torbu i krenula prema automobilu. Kada je sela za volan, na telefonu ju je sačekala njegova poruka: Javi kad stigneš.
Nataša je pogledala još jednom prema prozoru vinoteke. Milan je stajao iza stakla i podigao ruku. Uzvratila je, pa pokrenula automobil.
Na izlazu iz grada shvatila je da prvi put posle mnogo meseci ne razmišlja o poslu koji je čeka. Razmišljala je o fotografiji koju će poslati Milanu kad stigne kući — i o tome kada će se vratiti u Vršac.
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
