Obdarena Šefica obezbeđenja 1deo

Nikola je prislonio čelo uz prozor taksija. Pogled mu je bio odsutan dok je posmatrao kako počinje sitna večernja kiša. Vožnja je dugo trajala. Činila se posebno dugom zbog čitave situacije. Nikola je bio na putu ka aerodromu. Bilo je to prvi put da putuje avionom sam. Nikada ranije nije leteo sam. Porodica ga je smestila u taksi i on je krenuo. Sa osamnaest godina, bilo je vreme da postane samostalan. Već je leteo tom rutom kada je išao da obiđe fakultet u inostranstvu koji će pohađati.

Počinjao je prvi semestar. Bilo je to prvo u nizu iskustava koja su ga tek čekala. Progutao je knedlu; osećao je leptiriće u stomaku, a glava ga je bolela. Morao je mnogo toga da zapamti. Porodica je zajedno s njim napravila plan. Morao je da plati taksisti, preda prtljag, čekira se, prođe kroz bezbednosnu kontrolu i pronađe izlaz. Let je bio tek u 9.05, a bilo je jedva sedam sati. To je Nikolai davalo dovoljno vremena da sve obavi.

„Aerodrom. 3000 dinara”, viknuo je taksista ka zadnjem sedištu.

Nikola se trgnuo iz svojih misli i žurno izvadio novčanik. Ruke su mu drhtale dok je brojao novac, uključujući i malu napojnicu. Izvukao je obe torbe; bile su teške i vukle ga nadole. Nikola nije bio ni krupan ni snažan. Ušao je na aerodrom i izgubio se u gužvi. Osvrtao se oko sebe, pokušavajući da shvati gde se nalaze šalteri za predaju prtljaga i čekiranje. Bilo je toliko ljudi i glava koje su mu zaklanjale pogled da nije mogao da ih pronađe.

Imao je sreće i pratio je jedan par koji je takođe trebalo da preda prtljag. Torbe su pažljivo izvagane i ispostavilo se da su ispod dozvoljene granice težine. „Nije ovo tako loše”, pomislio je Nikola. „Mogu ja ovo.” Polako se kretao kroz dugačak red. Kada je konačno stigao do čekiranja, jedna starija žena ga je odmerila pogledom i upitala: „Putujemo sami, je li?”

„Pa… da. Imam osamnaest godina gospođice… gospođo”, rekao joj je nervozno, dok mu je lice blago crvenelo. Obično je njegova porodica vodila glavnu reč u komunikaciji.

Pružila mu je kartu i pokazala broj izlaza: „Kada prođeš kroz bezbednosnu kontrolu, samo idi desno dok ne vidiš izlaz broj 15. Skreni tamo, nastavi da hodaš i stići ćeš.” Zahvalio joj se i krenuo ka bezbednosnoj kontroli. Uputila ga je u pravom smeru, ali se on ipak izgubio. Prošao je kroz dugačak hodnik i počeo da brine kada nije video nikoga u blizini. Nikola je konačno izašao odatle i osetio veliko olakšanje kada je ugledao detektore metala.

Bilo je nekoliko prilično dugih redova, a samo nekoliko radnika. Stao je u najkraći red. „Skinite obuću i jaknu”, začuo se glas sa razglasa. Čovek na čelu kolone pokazao je na natpis sa spiskom predmeta koji se ne smeju unositi u avion. Nikola je stigao do pokretne trake i izuo patike. Skinuo je jaknu i zamalo se sapleo. Sve stvari je na brzinu ubacio u plastičnu kutiju i stavio je na traku. Gužva ga je gurala tamo-vamo.

Visok muškarac mu je rukom dao znak da prođe kroz detektor metala. Bacio je pogled u stranu i video čoveka koji nije prošao proveru. Pregledali su ga ručnim detektorom, a sada su mu pretresali telo. Nikola je teško progutao pljuvačku. Sigurno je bilo četiri stotine očiju koje su posmatrale šta se dešava. Nije želeo da se to i njemu dogodi. Prošao je bez aktiviranja alarma na detektoru. Nasmešio se kao dete kada zazvoni školsko zvono. Uputili su ga ka sledećoj kontrolnoj tački.

„Pripremite dokument”, rekao je sledeći službenik. Nikola je izvadio novčanik iz džepa, spustio ga na pult i pružio ličnu kartu čoveku. Ovaj ju je pogledao. „Gde putuješ?” upitao je čovek nestrpljivo. U tom trenutku, Nikola je primetio kako im prilazi još jedna službenica. Nikola je bio zapanjen njenom veličinom kako se približavala sve više i više, konačno se zaustavivši pored čoveka koji je gledao njegova dokumenta. Šapnula mu je nešto na uvo.

Žena je morala biti visoka preko 180 centimetara, za glavu viša od Nikole. Ali nije bila samo visina. Bila je i krupna i imala je veoma snažno prisustvo. Nikola se osećao malim kada ju je video i lako se mogao uplašiti. Nakon što je završila šaputanje sa muškarcem, pogledala je Nikolu, ali on, osećajući se nesigurno, nije uzvratio pogled. Osećao je njen pogled na sebi, nervozno se vrpoljeći.

„Proveriću ovog tipa. Ne sviđa mi se njegov govor tela.“ rekla je muškarcu dovoljno glasno. Nikola je podigao pogled i video čoveka kako klima glavom. Bilo je glasno, ali Nikola je jasno čuo službenicu: „U redu. Ispruži ruke.“ rekla mu je. Nikola je oklevao, ali je uradio kako mu je rečeno. Prišla mu je bliže, njegove oči su i dalje bile uprte u pod, mogao je da je vidi kako vadi rukavice. Nikola je pogledao ženu i odmahnuo glavom. Ljudi iza njega su postajali nervozni zbog toga koliko je sve ovo trajalo. Ovo je bilo previše neugodno.

„Ja… prošao sam kontrolu. Nemam ništa kod sebe. Molim vas… moram da stignem na let”, zamuckivao je, prvi put podižući pogled ka njenim prodornim smeđim očima. Ona je bila oličenje lepote i ženstvenosti.

Žena je prešla pogledom preko bučne mase ljudi iza njega, a zatim pogledala Nikolu: „Zadržavaš red. Moraćemo ovo da obavimo nasamo. Pođi sa mnom.“

„Ali ja sam…“

„Odmah!”

Nikola je znao da nema izbora. Da bi to potkrepila delom, žena ga je uhvatila za ruku i povukla za sobom. Bila je mnogo snažnija od njega koji se osećao kao da ga vuku u kancelariju direktora škole. More ljudi posmatralo je kako se muči da uhvati korak sa krupnom ženom. Odvela ga je preko puta, do jedne kancelarije. Ušli su unutra i ona je zatvorila vrata. Buka sa prometnog aerodroma odjednom je utihnula. U kancelariji su se nalazili radni sto i nekoliko stolica. Na stolu je stajala pločica sa imenom: „Šef obezbeđenja: Marina T.“

Žena, za koju je Nikola pretpostavio da je službenica Marina, gestom mu je pokazala da sedne. Sela je preko puta njega u udobnu kancelarijsku fotelju. Pažnja joj je bila usmerena na Nikolin novčanik. Preturala je po njemu dok je on nervozno sedeo. Tek tada ju je zaista dobro osmotrio. Verovatno je bila u četrdesetima. Službena uniforma koju je nosila nije mogla da sakrije njene izuzetno velike grudi. Službenica Marina je imala kovrdžavu, riđe-smeđu kosu koja joj je padala ispod ramena.

Osetivši da je posmatra, službenica Marina je naglo uperila pogled u njegove oči. On je skrenuo pogled. „Kako se zoveš?”

„Nikola… Nikola Ivezić, gospođo”, rekao joj je, pitajući se koliko će ovo potrajati.

„Zanimljivo. Gde si se uputio Nikola?”

„Par… Pariz. Fakultet…”, zamucao je.

„Pa”, bacila je njegov novčanik na sto, „mislim da imamo problem Nikola.”

„Pro… problem…?”

„Tako je. Na osnovu tvojih odgovora, verujem da pokušavaš da me obmaneš.”

„Ne… ne. Samo sam nervozan. Ovo… ovo mi je prvi put da letim. Ja ništa ne krijem, obećavam.”

„To nije istina!” zagrmela je, naginjući se preko stola ka njemu. „Prema našoj evidenciji, već si tri puta leteo sa nama!”

Nikola se spustio dublje u stolicu. „Ja… hteo sam da kažem… sam. Prvi put letim sam.”

„Laž… sve što čujem je laž! Dosta je bilo igrica… Želim da ustaneš i podigneš ruke”, rekla mu je. Nikola se toliko uplašio da nije mogao da se usprotivi. Učinio je kako je naredila. Službenica Marina je ustala, nadvivši se nad njim; izvadila je rukavice iz džepa i navukla ih. Nikola se trgnuo kada su rukavice škljocnule na mestu. „Nadajmo se da me ne lažeš, Nikola.”

On je čvrsto zatvorio oči čim je osetio njene ruke. Počele su da klize preko njegovih ruku. Osetio je kako ga te krupne ruke hladno opipavaju. Pretražile su mu grudi i spustile se niz noge. Ona mu je obuhvatila međunožje – Nikola je pocrveneo. Potom je službenica Marina obišla oko njega i ponovila postupak sa leđa. Počela je od ruku, pa prešla na leđa, spuštajući se niz noge i stiskajući mu butine.

Zatim se Nikola trgnuo kada su ruke službenice Marina počele agresivno da mu opipavaju zadnjicu preko pantalona. Prsti su joj se upijali u meso. Dlanovi službenice Marina pritiskali su i tapkali njegovu zadnjicu tokom najdužeg minuta u Nikolinom životu. Ustala je i obišla oko njega. Lice mu je potpuno pocrvenelo.

„Mogu… mogu li sada da idem?” Nikola je otvorio jedno oko i pogledao ka njoj. I ona je izgledala pomalo zacrvenelo u licu.

Službenica Marina je stajala iza svog stola. „Opusti se. Nije to tako jednostavno Nikola. Nisam zadovoljna onim što vidim. Nemam utisak da si iskren prema meni. Moraćemo da obavimo pregled telesnih šupljina.” Nikola je taj izraz čuo samo u serijama. Znao je da to ne sluti na dobro. Ne, ovo je moralo da se završi.

Nikola je smogao hrabrosti da joj kaže: „Ne mogu to da prihvatim. Ne. Ne dolazi u obzir. Ja sam nevin! Pustite me. Ja sam… ja sam već prošao pretres. Završio sam s tim. Pozovite šefa!”

Pogled službenice Marine se susreo s njegovim i izraz njenog lica se promenio. Nije izgledala ljutito, ali ni zadovoljno. Polako je skinula rukavice i bacila ih u korpu za otpatke. „U redu. Možeš ponovo da sedneš. Ja sam Šef ovde, ali razumem tvoj zahtev. Pozvaću policiju. Neka oni rešavaju ovo sa svojim lisicama i drugim metodama. Nemam ja vremena da gubim na ovo. Naravno da nećeš stići na svoj let Nikola. Ali sam si tako odlučio. Žao mi je što je moralo ovako da bude.”

Na trenutak je u kancelariji službenice Marine zavladala tišina dok je podizala slušalicu da pozove policiju. „Zdravo. Marina ovde, šifra dva-pet…“

„Čekajte!“ – ustao je i uzviknuo! „Čekajte! Molim vas Marina, čekajte. Nisam tako mislio. Zaista nisam.“

Ona je spustila slušalicu. „Dakle?“

„Slušajte… ja… ja nisam… nisam loš čovek. Ovo je sve veoma stresno za mene. Poslat sam sam da idem u drugu zemlju među druge ljude… a ja… uffff… molim vas, odradite pretres. Samo uradite ono što ste nameravali. Molim vas.”

„Jel ti mene malo zajebavaš Nidžo?“

„Molim? Kako to mislite?“

Službenica Marina pogledala je ka korpi za otpatke: „Već sam bacila rukavice. Nemam drugi par ovde. Igraš se sa mnom, sa autoritetom, sa šefom!“

„Molim vas, preklinjem vas… samo učinite šta ste nameravali i da završimo sa tim.“

Ona je ustala i on je tada primetio veliku izbočinu na njenim uskim plavim pantalonama! Zanemeo je, srce mu se steglo, usta su mu se otvorila. Nema sumnje da je šefica Marina imala debelu kurčinu, veliku i besnu! Nikola se skamenio u mestu. Ona mu je prišla i pitala ga: „Dakle, spreman?“

Kraj 1 dela