Jedna Noć u Rodnom Gradu 7. Deo
On izlazi, njegov goli oblik prilično veličanstveno osvetljen svetlom kupatila, držeći nešto u ruci. “Ovo nosiš u krevet, zar ne?” pokazujući moju spavaćicu.
“Da.”
“Obuci je, hoćeš li? Želim da te vidim u njoj.”
Nešto se podiže u mojim grudima. „Moram da se operem…“ ali ne završim pre nego što mi pritisne topao peškir preko stomaka i butina, i toliko sam zatečena da zaboravim da zatvorim usta. On se smeje.
Sedam i navlačim spavaćicu preko glave. Sigurna sam da izgledam u neredu. Moja kosa svakako izgleda kao da je snom slame, ali pogled u njegovim očima mi ipak greje kožu.
„Želiš li da ostaneš?“
On izbacuje svoj najbolji osmeh. “Voleo bih… da.” I zaista cenim njegov direktan odgovor.
Ništa stidljivo u tome. Osvežavajuće je iskreno. Oboje na kraju odlazimo iz kreveta u kupatilo po svoje četkice za zube. Kada smo završili, penjemo se nazad u krevet. On se zeza sa svojim jastucima pre nego što me privuče u sebe.
„Nazad na konferenciju ujutru, zar ne?“ Pustila sam ga da manevriše mojom nogom da se nasloni na njegovu.
“Ne baš. Danas je bio poslednji dan.” Pomeram se u dodir njegove velike ruke, obilazeći velikodušne krugove preko svog boka, mućkajući svilu svoje spavaćice pod njegovim dlanom.
“Idem da posetim majku pre nego što odem nazad kući. Ona je ovde u staračkom domu.”
“Žao mi je što to čujem.”
„Došla je do faze u kojoj više ne zna ko sam, što čini manje bolnim za nju.”
“Često je posećuješ?”
“Obično jednom mesečno.”
“Pa… to znači da ostaješ ovde jednom mesečno, zar ne?”
„Pa obično, ne. Obično ostanem kod prijatelja koji živi u selu južno odavde, što znači da mogu da vidim nju i njenu porodicu, i imamo lepo veče da zajedno kuvamo. Ustvari, ovo je prvi put posle dugo godina sam se vratila ovde u grad. Zbog konferencije, znaš.”
“Nije tvoje omiljeno mesto?”
“Tako nekako. Mada su se stvari zaista popravile otkako sam poslednji put bila ovde.”
“Ko sad flertuje?”
On zabaci glavu unazad, smeh se preliva preko mene. “O, da, sad je malo kasno za to”, pomeri glavu da me pogleda.
“Ti si šarmer.”
“Ne baš. Mora da si i ti to osetila, zar ne? Za šankom? Šta je to? Hemija ili feromoni…”
“Mislim da je to povezano sa grupom gena koji se naziva glavni kompleks histokompatibilnosti. Volimo ljude sa različitim genima.”
“Da?” skloni mi sa lica deo moje zalutale kose. “Reci mi više o tome, doktorko Janković.”
Lutam sve dok me on ne zaustavi poljupcem, nagne se preko mene da ugasi lampu pre nego što me privuče uz sebe. Toliko je udobno da zaspim sa iznenađujućom lakoćom.
+++
Polako se budim, na ivici svesti kao da puzim sa jedne litice na drugu. Iako znam da je to samo sećanje, njegov dodir je i dalje opipljiv. Probudili smo se negde tokom noći, u toj dubokoj tišini između zatvaranja kafana i zore. Držao me je na svojim grudima, a njegov penis mi se gurao u donji deo leđa.
Iskrivila sam kičmu, osetila njegov odgovor u ubrzanom dahu i laganom potezu njegove ruke preko mog stomaka, a zatim kliznula između nogu, oboje smo usisali vazduh kada je gurnuo dva ukočena prsta u mene, moj telo više nego spremno za njega, njegov penis gladan trenja o moja leđa.
Nanizao je nestašne misli oko mog vrata i u uho dok je tragao za izluđujućim šarama kroz moju vlažnu vrućinu, ponekad jednostavno držeći palac na mom klitorisu da smanji moju napetost. Osećalo se kao da gradimo priče zajedno kroz naše pokrete, blagi i suptilni kakvi su bili, oštro usklađeni sa međusobnom osekom i plimom.
Dahtala sam, besramno, kad se otkotrljao. Kada se vratio, povukao mi je ruku unazad da ga dodirnem; da vodim vrhove prstiju do ivice kondoma, pokazujući mi da je bezbedan. Počela sam da se okrećem, ali me je zaustavio.
“Stani”, rekao je. Komandovano. I, kada se još jednom uklopio u mene, podigao je svoja usta do mog uha, dodirujući usnama, da pita da li može ovaj put da svrši u mene. Zastenjala sam tako glasno u znak slaganja da mi je zabio prste u usta, i tako smo napredovali – lagano ljuljanje za početak, sve dok pritisak nije prerastao u nešto veće, dok nisam gurnula moj prst i palac oko baze njegovog penisa i stegla svoj stisak kada me je pritisnuo na stomak i uzeo me svakim svojim dahom. 
Gurnuli smo jastuke na jednu stranu. Zabio je kolena dublje u dušek. A onda se otkotrljao kroz nas oboje u sporim blagoslovenim talasima, naše disanje je bilo isprekidano i oštro i, nakon nekog vremena, prekinuto smehom. Tako je bio dobar osećaj. Ipak, sada, kada dostižem najviše slojeve svesti, užasno sam sigurna da je jutro i da sam potpuno sama.
Prelazak moje ruke preko njegove strane kreveta to potvrđuje. Hladna postelja. Nema ga već neko vreme. Stisnem oči pred surovom stvarnošću buđenja i teško progutam hladno razočaranje. Tuširam se, sušim kosu, oblačim se – sve u tišini koja je daleko usamljenija nego kada sam kod kuće.
Ova soba nije ništa bez njegovog radoznalog, energičnog prisustva i jedva čekam da je ostavim iza sebe. Dajem sve od sebe da ignorišem odbačeno pakovanje od njegove nove četkice za zube, dva kondoma u kanti. I zavaravam se da sam pažljiva u svom pakovanju, umesto da tražim bilo kakav znak od njega.
Doručak obično nije nešto na šta trošim mnogo vremena. Danas, međutim, bacam knjige, čaše, maramice i olovke nazad u torbu pre nego što se prisilim da se spustim na prizemlje da pojedem hotelsku hranu pripremajući se za dan koji je preda mnom.
Poseta mojoj majci je bezvesna perspektiva. Ranijih godina bih donela ukrštene reči i nove recepte za razgovor sa njom, ali ništa od toga više nije relevantno, a današnja poseta će biti još jedan jednosmerni, jednosložni razgovor sa nekim ko živi u telu moje majke, ali bez ičega u umu.
Dok mi ove misli klize kroz glavu, jedno od pitanja postavljenih nakon mog jučerašnjeg izlaganja iznenada izbija na površinu. Listam po torbi tražeći olovku i svesku, listajući je da pronađem pravo mesto. Evo je – na stranici koja se uvija od težine njegovog rukopisa – nalazi se beleška za mene.
Dodirujem papir, udubljenja koje je napravio njegovom upotrebom moje olovke, i smejem se. Njegov rukopis je raznovrstan i živahan kao i on, sve petlje i svojeglavi nagibi i duboki znaci interpunkcije: ‘Dr Janković, moraš da znaš kako to ide u tim situacijama… Momak mora da ostavi devojku rano, pre nego što se probudi. Zato joj ostavlja poruku i na prstima izlazi iz spavaće sobe. Ali znaš da će ta prokleta poruka propasti – skliznuti sa jastuka i ispod kreveta ili biti oduvana kroz prozor na ulicu ispod. Pa – o tome sam razmišljao jutros, nakon što sam te neko vreme gledao kako spavaš. (I – bez zezanja – moram da idem ranije na posao, i po čistu odeću.) Već sam shvatio da ne mogu da ti pošaljem poruku jer sinoć nismo razmenili brojeve, a nemam olovku ni papir pti sebi. I nije mi palo na pamet da kupim bilo koju u svojoj ekspediciji u kupovinu. Sad nisam tako pametan, zar ne? Onda sam se setio bezbožnog nereda koji si napravila od svog stola u kafani, uključujući svesku i olovku! Mislio sam da ćeš mi oprostiti što sam narušio tvoju privatnost ako koristim oboje, a ustvari, našao sam ih kako leže ovde na stolu. Srećan dan. Dakle, Anita – ovo je moj broj i moj email, uz moju dozvolu da koristiš i jedno i drugo. Slobodno koliko hoćeš. Možda sledeći put kada dođeš da posetiš mamu, da me obavestiš? Čak i ako je samo za večeru, jer je to bio dobar uspeh sam po sebi. I zato što, šalu na stranu, stvarno mi se sviđaš. Darko’
Buljim u njegovo ime. A onda sam ponovo pročitala pismo. A onda dovršavam kafu, dajući sve od sebe da zaustavim ludi osmeh koji mi izbija na lice. I onda mu, naravno, pošaljem poruku.
KRAJ!
Preporučujemo da pogledate i sledeće:
Drugacije napisano ali veoma lepo i romanticno 🙂