Te večeri sam tri puta presvukla haljinu.
Prva mi je stezala stomak kada sednem. U drugoj sam izgledala kao da idem na posao. Treća, tamnozelena, već nedeljama je visila na vratima ormara sa etiketom koju nisam imala hrabrosti da skinem.
Stala sam pred ogledalo, okrenula se malo u stranu i povukla tkaninu preko kukova.
Telefon je zavibrirao.
„Ako opet napišeš da te boli glava, dolazim po tebe“, poslala je Ana.
Imala sam trideset četiri godine i najbolju drugaricu koja je znala sve moje izgovore. Znala je i da mi se izlazi. Samo mi je bilo teško da izađem iz stana bez onog poznatog pitanja: hoće li svi prvo videti moje kilograme, pa tek onda mene?
Skinula sam etiketu.
U lokalu je bilo toplo. Muzika dovoljno glasna da moraš da se nagneš prema nekome dok pričaš, svetla dovoljno blaga da mi ogledalo iz predsoblja napokon izađe iz glave.
Ana je ostala kod kuće zbog prehlade, ali njena koleginica me je dočekala za stolom. Posle prvog pića sam prestala da popravljam haljinu. Posle drugog sam se smejala bez razmišljanja kako mi izgledaju obrazi.
Tada je prišao on.
Visok, tamne kose, sa rukavima podvrnutim do laktova. Prepoznao je nekoga za našim stolom i ostao da priča. Kada sam dobacila nešto o muzici, nasmejao se i okrenuo prema meni.
„Ti si večeras zadužena da nas sve kritikuješ?“
„Samo ono što zaslužuje.“
„Onda moram da pazim.“
Razgovor je krenuo lako. Pitao me je kako se zovem. Rekla sam mu: Lena. On je bio Nikola.
Desetak minuta kasnije neko je doneo tanjir pomfrita. Uzela sam jedan, a Nikola je pogledao moje prste, pa haljinu.
„Polako s tim. Ta haljina već radi prekovremeno.“
Nasmejao se.
Jedan muškarac za stolom kratko je prasnuo, pa pogledao u čašu. Koleginica pored mene rekla je: „Nikola, stvarno.“
Čekala sam da on doda nešto. Da kaže da je ispalo glupo. Da makar po mom licu vidi kako je njegova šala stigla mnogo dalje nego što je nameravao.
Umesto toga, podigao je dlanove.
„Ma zezam je. Nemojte odmah ozbiljno.“
Spustila sam pomfrit na salvetu.
„Vidim“, rekla sam.
Ostatak večeri pamtim u sitnim, besmislenim detaljima. Mokar krug ispod čaše. Izvučen konac na stolnjaku. Ženu kod vrata koja je tražila ključ po torbi.
U toaletu sam zaključala kabinu i otvorila telefon. Ana je poslala: „Kako ide?“
Odgovorila sam: „Super.“
Onda sam počela da plačem.
Najviše me je bolelo što mi se dopao. Što sam nekoliko minuta pre njegove šale pomislila kako bi bilo lepo da me ponovo pozove. Sada sam u glavi ponavljala sopstveni smeh i pitala se da li mu je i on bio smešan.
Kući sam stigla pre ponoći. Haljinu sam skinula pažljivo, kao da je ona nešto skrivila, ali još nisam odlučila kakvu kaznu zaslužuje.
Ostavila sam je preko stolice.
Nedelju dana kasnije Ana me je pozvala na večeru.
„Samo nekoliko ljudi. Hrana, karte, trenerke. Dođi da mi ispričaš šta stvarno nije bilo super prošle subote.“
Nisam joj ranije rekla detalje. Bilo me je sramota čak i da prepričam tuđu nepristojnost.
Došla sam u farmerkama i širokom džemperu, sa kolačem koji sam kupila usput. Iz kuhinje se čuo muški glas.
„Gde držiš otvarač?“
Prepoznala sam ga pre nego što se pojavio.
Nikola je zastao na vratima sa flašom vina u ruci.
Ana je uzela kolač od mene.
„E, da vas upoznam. Moj brat Nikola. Nikola, ovo je moja Lena.“
Nisam uspela da se nasmejem.
„Upoznali smo se.“
Ana je pogledala prvo mene, pa njega.
„Aha“, rekla je polako.
Nikola je spustio flašu na komodu.
„Lena, možemo li na trenutak da pričamo?“
„Ne moramo.“
„Znam. Voleo bih.“
Skinula sam jaknu jer mi je bilo vruće. Ana mi je dodirnula podlakticu.
„Šta se desilo?“
„Tvoj brat je prošle subote procenio da mi haljina radi prekovremeno.“
Njeno lice se promenilo.
„Nikola.“
„Jesam“, rekao je. „Rekao sam to.“
Čekala sam ono „ali“.
Nije ga bilo.
„Bilo je ružno. Izvini.“
Ana je ostala uz mene. Iz dnevne sobe se čuo smeh njihovih prijatelja, potpuno odvojen od neprijatne tišine u hodniku.
„Ako želiš da odeš, idem s tobom“, rekla mi je.
Pogledala sam prema kuhinji. Na stolu su već bile činije, hleb i salata. Došla sam gladna. Nisam želela još jedno veče da provedem kod kuće zbog njega.
„Ostaću.“
Nikola je tokom večere bio tih.
Nije pokušavao da me zabavlja, nije me gledao kao da čeka nagradu za izvinjenje. Dodao mi je činiju kada sam je zatražila i nastavio razgovor sa čovekom do sebe.
To mi je, protiv moje volje, prijalo.
Kasnije sam izašla na terasu sa čašom vode. Vazduh je mirisao na kišu. Iz susednog stana čuo se televizor.
Vrata iza mene su se otvorila.
„Mogu?“
Slegnula sam ramenima.
Nikola je stao nekoliko koraka dalje.
„Razmišljao sam šta bih rekao da sam znao da si Anina drugarica“, počeo je. „A onda sam shvatio da je i to odvratno. Kao da bi trebalo da znam čija si da bih se ponašao pristojno.“
Prvi put te večeri pogledala sam ga bez želje da odmah skrenem pogled.
„Zašto si to rekao?“
Protrljao je dlan preko potiljka.
„Hteo sam da ispadnem duhovit pred njima.“
„Jesi li uspeo?“
„Na nekoliko sekundi.“
Naslonila sam čašu na ogradu.
„Ja sam posle plakala u toaletu.“
Spustio je pogled.
Pustila sam ga da ćuti. Nisam imala nameru da mu olakšam.
„Žao mi je“, rekao je napokon.
„Meni se moja haljina dopadala.“
„Verujem.“
„Sad je ne nosim.“
Stisnuo je vilicu, ali nije krenuo da me ubeđuje kako sam lepa. Dobro je što nije. U tom trenutku bih svaki kompliment čula kao popravku štete.
„Ne znam kako da ispravim to“, rekao je.
„Možda i ne možeš večeras.“
Klimnuo je.
Iz dnevne sobe Ana je doviknula da počinje nova partija. Uzela sam čašu i prošla pored njega.
„Hajde. Da vidimo da li si bar u kartama manje naporan.“
Iznenađeno me je pogledao.
„Verovatno nisam.“
„Onda nemoj mnogo da se nadaš.“
Završili smo u istom timu.
To nije bio moj izbor; Ana je podelila mesta, a ja nisam želela da pravim predstavu. Posle dvadeset minuta shvatila sam da Nikola užasno blefira. Kada ima dobre karte, prestane da priča.
„Opet ćutiš“, rekla sam.
„Možda sam zamišljen.“
„Možda imaš dve dame.“
Imao je.
Svi su se nasmejali, a on je spustio karte i pogledao me.
„Dobro. Sad me već čitaš.“
Ovaj put sam se i ja smejala.
Kasnije smo ostali u kuhinji da sklonimo tanjire. Pričali smo o poslu, pa o tome kako Ana uvek tvrdi da joj niko ne pomaže, a onda sve ponovo uradi za nama. Saznala sam da Nikola živi nedaleko, da ne voli svoj posao koliko se pretvara i da je posle razvoda naučio da kuva tri jela koja stalno vrti ukrug.
Ja sam mu rekla da ponekad kupujem knjige brže nego što ih čitam.
„Koliko ih čeka?“
„To je lično pitanje.“
„Više od deset?“
„Nemoj da kvariš ovo veče.“
Osmehnuo se i pružio mi čistu krpu.
Dok sam je uzimala, prsti su nam se dodirnuli. Sasvim kratko. Dovoljno da postanem svesna koliko mi je blizu.
Odmakao je ruku.
To sam primetila.
Kada smo krenuli, ponudio je da me isprati.
„Samo do zgrade“, rekla sam.
„Samo do zgrade.“
Hodali smo polako. Posle kiše trotoar je blistao pod uličnim svetlima. Pričala sam mu o pekari koja je nekada radila celu noć, a on meni o tome kako se kao klinac izgubio u kraju koji je sad mogao da prođe zatvorenih očiju.
Pred mojim ulazom oboje smo zastali.
„Hvala što si ostala večeras“, rekao je.
„Ostala sam zbog Ane.“
„Znam.“
Gledala sam ga nekoliko trenutaka.
„Kasnije mi je bilo lepo i s tobom.“
Udahnuo je kao da je tek tada prestao da pazi na svaku reč.
„I meni.“
Osetila sam staru potrebu da spustim pogled, povučem džemper, sakrijem se pre nego što se nešto desi.
Umesto toga, ostala sam gde jesam.
„Lena“, rekao je tiše, „voleo bih da te poljubim.“
„Onda me poljubi.“
Prišao je polako. Prvi poljubac bio je kratak, gotovo oprezan. U drugom sam mu uhvatila rever jakne i privukla ga bliže.
Kada smo se odvojili, nasmejala sam se od nervoze.
„Još sam ljuta na tebe.“
„Razumem.“
„Dobro.“
Nisam želela da glumim da se ništa nije dogodilo. Ali nisam želela ni da poričem ono što se događalo sada.
Otključala sam vrata.
„Hoćeš da uđeš?“
Pogledao me je pravo u oči.
„Hoću.“
U stanu je ugledao zelenu haljinu preko stolice.
Nije ništa rekao.
Ja sam je podigla i okačila na vrata ormara. Onda sam se okrenula prema njemu.
„Sledeći put je oblačim.“
„Voleo bih da bude sledećeg puta.“
Prišla sam mu i ovog puta ga prva poljubila.
Kasnije, kada smo ostali blizu jedno drugom, zastala sam sa rukom na rubu džempera. On je sačekao.
„Treba mi malo vremena“, priznala sam.
„Imamo ga.“
Ta jednostavna rečenica opustila me je više nego što sam očekivala. Nastavili smo polako, uz pitanja, osmehe i poneki nespretan pokret zbog kojeg smo oboje prasnuli u smeh. Mogla sam da kažem šta želim. Mogla sam i da zastanem.
Noć je postala intimna, strastvena i naša, a detalje sam želela da sačuvam za nas dvoje.
Ujutru nisam ustala kao neka nova žena. Kada sam prošla pored ogledala, stara nesigurnost još je bila tu.
Ali iz kuhinje se čuo Nikola.
„Gde držiš kafu?“
„Gornji ormarić.“
„Levi ili desni?“
„Onaj koji još nisi otvorio.“
Začula sam njegov smeh.
Zastala sam kraj haljine i prešla dlanom preko zelene tkanine.
Još mi se dopadala.
Ostavi prvi komentar